Цинцари – велики хуманисти и добротвори

20. јун 2016. године

Светлана Николин, извршна директорка центра “In medias res”

Светлана Николин је извршна директорка Центра “In medias res” и њен активни члан и учесник свих њених манифестација. Дуги низ година активно ради на истраживању и промоцији цинцарске заједнице у Србији, дијалекта, њене културе и традиције организујући предавања, изложбе, округле столове, филмске пројекције о њима. Од 2006. године прикључује се Центру ” Ин медиас рес” и оснива Центар за културу Цинцара као саставни део овог удружења и покреће низ активности везане за промоцију и афирамацију цинцарске заједнице до тада потпуно непознате у Србији. До сада одржала је преко 200 промоција, јавних наступа, изложби, округлих столова, предавања, радионица на којима је по први пут у Србији промовисала Цинцаре, њихов допринос културном, економском и друштвеном развоју Србије и Балкана уопште.

- Ко су то Цинцари?

- Научни, опште прихваћен назив за ову, код нас мало познату етничку заједницу, је Аромуни али у Србији је деценијама у употреби назив Цинцари. Он је настао у давним временима због речи “цинц” што на аромунском дијалекту значи “пет” а који је некако био често у употреби међу трговачком класом на овим просторима у којој је било много Цинцара, па се ето тако одомаћио у нашој средини. Цинцари су етничка група чија је постојбина северни део Балканског полуострва, тромеђа између Македоније, Албаније и Грчке. Има их и у другим државама – Румунији, Бугарској, Босни, Хрватској, некада их је било и у јужној Словенији, Црној Гори...Цинцари су иначе романизовани старобалканци и једна од четири историјске групе романског становништва овог дела Европе. Ту поред Цинцара/ Аромуна, спадају Истрорумуни, Мегленорумуни и Дакорумуни који су једини успели да створе своју државу и књижевни језик (данашња Румунија) док су остале историјске групе услед распршености и историјских околности остале да егзистирају као етничке заједнице до данас скоро потпуно заборављене што сматрам великом трагичном последицом ригидних националних политика након стварања држава после 1918.

- Да ли су они народ или мањине у замљама у којима живе?

- Цинцари као и поменуте остале две романске групе (Мегленорумуни и Истрорумуни) за које можемо да кажемо да су рођачке групе, потекле из истог корена са дијалектима који су веома слични, данас су само мале етничке заједнице у државама у којима живе и где су у највећем степену непрепознатљиве и скоро непознате и непризнате иако има и позитивних примера и то нарочито последњих две деценије када је захваљујући пре свега раду НВО " Ин медиас рес" из Панчева, који се посебно бави малим етничким заједницама, њиховом афирмацијом и промоцијом, дошло до пораста медијске пажње и за ове мале непознате етничке групе.

- Шта су Цинцари дали Србији?

- Стално говорим да је потребно имати читав један научни институт који би се бавио доприносом Цинцара/Аромуна на Балкану али и у Европи, посебно деловима који су некада припадали Аустро-Угарској монархији. Њихов допринос је огроман и немерљив, а нажалост потпуно запостављен и непознат. Познато је да се Цинцари никада нису бавили земљорадњом већ искључиво трговином, банкарством, угоститељством, касније уметношћу, образовањем, науком....

Може се слободно рећи да су баш они оснивачи урбаног живота у Србији и да су допринели развоју Србије али и свих осталих балканских земаља у свим сферама друштвеног развоја од економије до културе и политике. Били су покретачка снага развоја и у многим аспектима антиципација данашњих европских вредности јер су прави и величанствен пример толеранције, богатства разноврсности и великог преданог рада и поштовања правих хуманих вредности. Ретко где се могу наћи толики примери доброчинстава, донаторства, хуманитарног рада као што их је било међу припадницима ове етничке заједнице. Када кренете само Кнез Михајловом улицом у Београду , затим по Сремским Карловцима, Новом Саду, другим градовима почев од југа, од Врања па Ниша, Пожаревца, Смедерева, Јагодине па до севера.... видећете на најлепшим палатама записе цинцарских власника да их остављају народу са којим су живели, наћићете донације, легате, задужбине.... Тај дух донаторства, поштења, великог, посвећеног рада и хуманизма који је био једна од дивних особина ове етничке групе која тешко да има премца у целокупној историји Балкана. Да овде још поменем имена једне славне породице из Москопоља, митског и легендарног града Аромуна, данас у јужној Албанији, фамилије Сина из Беча чији су чланови били једни од најбогатијих и најфасцинантнијих предузетника ондашње Европе и лични банкари аустријских владара који су захваљујући невероватној предузимљивости и слободно се може рећи економској генијалности, створили праву империју у ондашњој Аустро-Угарској. Били су велики добротвори и велики задужбинари. Сматрали су да човек када успе у животу треба да се на неки начин врати део тог богатства народу међу којима је живео и стварао и помогне онима који су били мање успешни и онима којима је помоћ најпотребнија. Где су ту још врхунски научници, уметници, економисти, политичари, духовници који су обележили историју и Србије и целог Балкана, који су оснивачи еминентних научних институција, угледни трговци политички лидери и пре свега добротвори свих већинских народа међу којима су живели и радили. Тешко је издвојити само нека имена из плејаде оних који су посветили цео живот напретку Србије.Величанствена историја и допринос Аромуна која је нажалост потпуно непозната, непризната је и запостављена. Све је то нажалост резултат незнања, неинформисаности и ароганције. Осећам се заиста поносном да је наш " Ин медиас рес" први и једини у овој земљи кренуо да истражује и промовише Аромунску заједницу (али и друге мале етничке групе) и истиче њихову улогу у развоју наше земље. Тај вишедеценијски рад осветлио је колико је то било могуће, бар један део Аромунске историје у Србији и поставио темеље даљим истраживањима. Наша истраживања данас користе многи, од студената до научних институција и то је изванредан пример како једна сасвим мала НВО може да уради оно што нису деценијама успеле да ураде етаблиране и велике званичне институције. То је био и дуг према нашим прецима који су пре више од стотину година дошли у ове крајеве и ту остали делећи добро и зло са већинским народом коме су дали све што су створили и са којима су одувек живели у миру, поштовању и достојанству.

- Дуги низ година се бавите проучавањем етницитета, пре свега малих етничких заједница и умирућих језика. Сем поменутих Цинцара које су још заједнице из групе “малих” заступљене у нашој земљи и које су њихове основновне карактеристике?

- Цео Балкан је одувек био један “мелтинг пот” један простор који је био спона миграцијама и мешањима разних народа, вера, култура. За време Отоманске империје и Аустро -Угарске монархије (да не идемо даље у прошлост) на ове просторе дошло је и населило се и много различитих етницитета о којима се врло мало зна а који су упркос асимилацији и историјским променама до данас задржали своју културу, своје језике /дијалекте, своје обичаје, традицију. То је посебно занимљиво истраживачима антрополозима, социолингвистима, етнолозима али је врло мало истраживачких пројеката и посебно скоро никаквих институционалних дугорочних активности који би допринели очувању и афирмацији тог културно етничког богатства. Само код нас у Јужном Банату има толико тих малих етничких заједница: Банатски Бугари - Палћени, Аромуни, Мегленорумуни – које сам ето сплетом околности открила, истражила и објавила текстове у нашем часопису 'XXИ ВЕК' а који данас представљају базу за оне који желе да наставе проучавања и истраживања. Ту су неколико различитих ромских заједница, а затим нове етничке заједнице које се појављују у процесу савремених миграција. Стално истичем да ми као друштво још нисмо спремни у оквиру процеса глобалних промена, да ћемо на овим просторима имати и друге, нове етничке групе са разних континената, друге културе, вере и традиције и да је то незаустављив процес који је данас далеко видљивији него претходних деценија. Годинама смо радили на промовисању нове културне политике Европске Уније – на афирмацији Интер- културалног дијалога који даје решења за овакав комплексан нови миље данашње и будуће Европе али се и даље веома мало или нимало томе не поклања пажња. Ми смо још у много чему затворено друштво које се још налази у процесу врло споре транзиције и које споро прихвата нове ситуације и нове европске вредности. То је резултат пре свега незнања и стереотипа о другима који се тешко мењају па у склопу тога видим и недовољно интересповање и за проблематику већ постојећих малих етничких заједница на овим просторима.

- Зашто је важно очувати ове заједница и њихове језике и шта државне институције треба да ураде како оне не би нестале?

- Мале етничке заједнице представљају велико богатство сваке државе посебно као примери да се култура, језик/дијалект, обичаји, традиција могу очувати упркос малом броју припадника једне заједнице и упркос разним историјским околностима преносећи и чувајући у себи векована искуства, знање и лингвистичко богатство. Од малих етничких заједница једно друштво може много тога да научи и да користи у наредним деценијама које ће бити све више глобалне и где ће уметност очувања својих етничких обележја бити од огромне важности. У овом делу Европе мале етничке заједнице до сада су биле само предмет (и то никада плански, континуиран и систематски) неких мањих научно-истраживачких пројеката и малог броја удружења грађана припадника ових етничких група или неколико невладних организација. Годинама мале етничке заједнице су углавном препуштене саме себи без икакве материјалне, медијске и континуиране друштвено-политичке подршке. Њихов нестанак који је неминован у оваквим околностима биће трагична културолошка и цивилизацијска последица која ће се у будућности пренети и на сада већинске народе међу којима ове мале заједнице данас живе. Цело друштво треба да се запита да ли нестанак малих група значи у будућности и нестанак народа којих има само пар милиона данас у овим незаустављивим глобалним и миграцијским процесима и да ли помоћ за очување малих заједница значи и пут очувања сопственог ентитета, сопствене културе и традиције у будућим деценијама? Мале етничке заједнице могле би имати свој национални савет који би заступали њихове интересе и права на очување њиховог ентитета јер богарство различитисти је нешто најлепше што може красити једну средину, заједницу и државу и то је једна од најважнијих карактеристика данашње Европе. Не заборавимо да је толеранција највиши степен сваког културног развоја, а мале етничке заједнице су један од њених најлепших примера.

- Причајте нам о Вашим активностима у оквиру невладиног сектора на пољу очувања и промоције умирућих језика?

- Дугогодишњи рад у невладином сектору, у нашој НВО "Ин медиас рес" био је уистину плодоносан. Мислим да сви ми можемо заиста да будемо и поносни и срећни да смо урадили толико много за наше друштво и посебно за мале етничке заједнице. Било је много пројеката и тешко их је све побројати али свакако бих истакла рад на истраживању, промоцији и афирмацији Аромуна и Банатских Бугара - Палћена о којима се до тада скоро ништа није знало. Веома је важан рад на промовисању интер-културног дијалога и вредности на којима он инсистира. Учинили смо много на очувању умирућих језика отварајући и водећи годинама Отворене бесплатне радионице где се пружила могућност први пут у историји ове земље младим припадницима ових заједница да стекну основе својих нестајућих језика/ дијалеката. Објавили смо, такође први пут у историји Србије, неколико књига на аромунском дијалекту: Малу антологију аромунске поезије, Антологију старих аромунских песама, Буквар палћенског језика, Сабрана драмска дела Цинцаријуа... Наш интер-културални часопис " XXИ ВЕК" у сваком броју имао је текстове који су осветљавали поједине аспекте из историје и културе малих етничких заједница у нашој земљи и сви они били су прави примери јединственог истраживачког рада. Да поменем такође да су се у нашим издањима по први пут у Србији могли видети и текстови на умирућим језицима из наше средине као и да се у нашој радио емисији "XXИ век" на Радио Панчеву и многим емисијама на ТВ Панчеву могао чути нестајући аромунски, палћенски и мегленорумунски језик/ дијалект. Били смо иницијатори и сарадници на сценаријима за неколико документарних филмова које су радиле националне телевизије Словеније и ТВ Војводина о Аромунима. Имали смо небројно много промоција малих заједница у скоро свим већим градовима Србије али и у иностранству заједно са изложбама, округлим столовима, интервјуима ... Учесници смо на симпозијумима, конгресима и радионицама у земљи и иностранству промовишући богатство етницитета средине у којој живимо и напоре које као НВО чинимо за њихову афирмацију, оснажење и живот у толеранцији, разумевању, поштовању и миру. Тај рад пружио нам је и самима јако пуно дајући нам могућност да упознамо дивне људе који несебично раде, у тишини, волонтерски и без икакве помоћи, за своју етничку групу схватајући колико је то важно као наследје за будуће генерације. Сарађивали смо са многим еминентним научним истраживачима и институцијама почев од Јапана, Словеније, Немачке, Италије па до Бугарске, Румуније, Грчке... Ово је и могућност да им се свима захвалим на дугогодишњој несебичној сарадњи и на дивним пријатељствима која су се стварала кроз заједнички рад. Сећам се да је Хелен Келер једном изјавила: " Најзначајнији резултат едукације је толеранција". То је и био наш циљ свих ових година. Радујем се да смо сви ми у "Ин медиас реса" били део тих напора.

Валентин Мик