Поезијом и истраживачким књигама од заборава чува палћенски језик и културу

Магдалена Василчин Дожа, професорка бугарског језика у пензији и песникиња

Магдалена Василчин Дожа из Панчева по оцу је Палћенка-Бугарка, која је одувек желела да научи језик својих предака, као и да остави неки писани траг о историји Иванова – места у којем и данас живе Палћени у Србији. Кад је отишла у пензију посветила се учењу палћенског језика, превођењу своје поезије на палћенски, али и прикупљању информација и фотографија о историји Иванова како би за будуће генерације сачувала од заборава идентитет ове мале заједнице.

Коауторка сте “Зборника ивановачких Палћена Бугара” објављеним на палћенском и српском језику 2011. године, заједно са Аугустином Калапишем. Како је дошло до те сарадње?

То има дугу предисторију. Дипломирала сам на Филолошком факултету у Београду у групи за јужнословенске језике и општу лингвистику, а ужа специјалност ми је бугарски језик. Када сам планирала да упишем постдипломске студије, узела сам један магнетофон и ишла по Иванову снимајући говор мештана. Од тих планова није било ништа, живот ме је некако завртео на другу страну, али тридесет година касније вратио ме је поново ту, да завршим оно што сам одавно започела. Увек сам желела да напишем нешто о Иванову. Мој отац је пореклом Палћен Бугарин, а мајка Секељ Мађарица. Мајка нас је још као децу јако добро научила мађарски, а отац који је и сам изузетно добро говорио мађарски није се потрудио да нас научи палћенски језик. Зато сам и дипломирала на бугарском језику, желећи да га научим. Међутим, књижевни бугарски и палћенски јесу сродни, али то није један исти језик. Када сам касније наставила интензивније да одлазим у Иваново, када сам имала више слободног времена,  учланила сам се у КУД “Иваново 1868” са којим смо одлазили у Варну на гостовања. У Културно-уметничком друштву био је и Аугустин Калапиш, са којим сам почела да размишљам шта и како написати о Иванову. Вратила ми се жеља да направим неки алманах о Иванову. Заједно с Калапишем направљен је мали Ивановачки зборник, који је као пројекат финансиран од стране Секретаријата за културу Војводине, али је био у ЦД формату. То нас није задовољило, па смо наставили да радимо даље на прикупљању материјала, јер смо желели да остане траг у папирном формату о историји Палћена. Прикупљали смо материјал више од седам година и тек 2011. године је књига објављена у 300 примерака. Примерци ових књига би требало да се налазе у Завичајној библиотеци Града Панчева.

У Зборнику сте се дотакли и специфичности језика и писма Палћена. Бугарско писмо је ћирилично, међутим Палћени пишу латиницом и користе 33 слова. Објасните нам то.

О Палћенима је први пут писано још у II веку после Христа. То је ранохришћанска заједница која је формирана на тлу данашње Јерменије. Када је Византија почела да шири хришћанство, по сваку цену је хтела да кооптира Палћене. Међутим, Палћени су били против икона, нису хтели да прихвате многе постулате Византијске цркве и то им се осветило на ружан начин. Царица Теодора је разапела чак 200.000 Палћена. После тога византијски цар Јован је помислио да би Палћени могли бити добра одбрамбена снага надирућим Бугарима, тако да су Палћени пресељени према азијском делу како би били живи бедем од продирања Бугара. С Бугарима су Палћени склопили пријатељство и временом се утопили у Бугаре, али су и даље одбијали да прихвате византијско хришћанство. У време Цара Бориса, током друге половине 9. века Палћени су се повлачили ка северу, где су били рудари Саси. Палћени су тамо живели до 15. и 16. века, када су почели да их посећују и први мисионари из Дубровника и Босне што је довело до тога да прихвате латинично писмо. Дакле, латиница је међу Палћенима у употреби отприлике од 15. века. И поред мешања с другим заједницама, и мешовитих бракова, Палћени су ипак успевали у највећој мери да остану самостална заједница уз велики број склапања бракова искључиво међу Палћенима. Због најезде Турака у 17. веку су Палћени почели да се селе у Румунију поневши са собом говорни језик тадашње Бугарске. Вековна лутања по Банату довела су до тога да се речник Палћена богатио речима мађарске и румунске заједнице. Палћени су конзервирали језик који су понели, бугарску основу, наставили су да је негују уз лексику средине кроз коју су се кретали. Азбука је другачија, има на пример три слова А, два слова Е. Палћени као повртари најчешће су у историји били уз Мађаре, па се то мешање с мађарским језиком може препознати у говору Палћена.

Прва књига у Србији која је објављена на палћенском језику је Ваша збирка песама “Ако ме још има” 2008. године, након које сте објавили и тројезичну збирку песама “Спознаја стварности”, а затим је светлост дана 2011. године угледао и „Зборник ивановачких Палћена Бугара“.

Моја прва збирка песама на српском и палћенском објављена је поводом 140 година од насељавања Палћена у Иванову. То је био одличан повод за објављивање прве књиге на том умирућем језику. У то време још увек нисам говорила палћенски, јер ме отац није научио тај језик, а као што сам рекла, на факултету сам учила књижевни бугарски. Удружење “In Medias Res” из Панчева је три године заредом организовало радионице учења цинцарског и палћенског језика, захваљујући којима сам испунила давнашњу жељу и савладала језик својих предака, односно језик свог оца. Сада могу да се споразумевам на палћенском језику, али и даље поезију пишем на српском па је затим преводим. Следећа збирка песама је била тројезична, јер ипак имам и мајку која је Мађарица и у знак поштовања према њој део својих песама желела сам да преведем и на мађарски. Песме на сва три језика су идентичне, изворно сам их писала на српском, већину превода на мађарски сам радила сама, коректуру је радила моја драга пријатељица Марија Трајковић, девојачко Илеш, а песме су преведене и на палћенски као још један допринос очувању тог језика. Постоје још нека штива на палћенском која сам ја преводила, као што је “Историја Палћенства” Карола Телбиса из 19. века, али која нисам до сада успела да објавим. Једно време сам имала жељу да са Аугустином Калапишем идем по Иванову да снимам старије особе, да нам причају скаске, старе палћенске приче и да их објавимо да се не забораве. Међутим, ту идеју још увек нисмо реализовали.

На који начин се млади Палћени односе према свом пореклу и настоје ли да очувају свој језик и културу?

Палћени су много активнији у Румунији. Они тамо и на факултету уче тај језик, имају и своје средње школе. У питању су Старо Бешеново и околина, где су Палћени највише концентрисани, а има их доста и у околини Темишвара. Палћена има свугде у свету, има их и по Србији, па и у Панчеву данас живе палћенске породице или породице у којима је један од родитеља Палћен. Међу младима има оних који говоре палћенски језик, има оних који га разумеју, али неки једноставно неће да га говоре. У породицама се говори палћенски, тако да га углавном сви разумеју, али се говори и мађарски. Оно што је добро, то је да многе мађарске породице, поготово старији такође знају палћенски. Често се препричава како кад се сретну двоје Ивановчана, почну да причају на палћенском, настављају на мађарском, а разговор завршавају на српском. Деца данас, мада мислим да смо и ми били такви као млади, не трагају много за коренима. То ће их, надам се, тек касније стићи. У палћенским породицама деца говоре палћенски, знам то поуздано. Надам се да ће једног дана пренети језик на своју децу. Знате, из неког ината што ме отац није научио палћенском кад сам била дете, уписала сам студије бугарског, јер тада нисам знала да палћенски није исто што и књижевни бугарски. Тек у зрелим годинама, на радионицама палћенског сам успела да научим тај језик. Жао ми је што “In Medias Res” више није у могућности да организује језичке радионице попут цинцарског и палћенског. Оне су биле организоване у Панчеву и Иванову. Биле су посећене. У једној сезони у Панчеву било нас је 15 до 20 који смо редовно похађали те часове. Осим нас одраслих, било је и доста младих. Међутим, проблем језика је што се лако заборавља ако се не користи. На часовима у Панчеву смо пуно научили, али га не користимо. То је мртав капитал, којем после толико година откако су престале радионице, треба много да поново оживи. Уколико би желели да “оживе” језик, млади би морали неко време да се крећу у палћенској заједници и самим тим оживе и свој идентитет. Међутим, плашим се да од тога нема ништа. Сви уче и користе енглески.

У Србији постоји само пет књига на палћенском језику захваљујући Аугустину Калапишу и Вама. Плашите ли се да ће то остати једине објављене књиге на палћенском?

Уколико Аугустин и ја не будемо поново покренули неку акцију, или уколико не будемо реализовали неку од наших идеја, можда сам скептик, али чини ми се да ће ових пет књига бити прве и последње које су штампане на палћенском језику у нашој земљи.

Зашто је важно очувати сопствени идентитет?

То је компликовано објаснити. Ја сам то, Палћен-Бугарка по оцу, Секељ-Мађарица по мајци, то је мој идентитет. Никада ми раније то није било важно, а онда сам временом постала поносна на то што јесам. То је нешто што је урођено у човеку и што једном мора да изађе на површину. Глобализација друштва веома утиче на гашење малих националних заједница и изумирање језика. То се на неки начин десило и Палћенима. Велики број Палћена из Иванова отишао је у Шведску 1975. године. Када је угашена фабрика дугмади “Инга” велики број ивановачких породица је отишао у Шведску, попримили су све навике, форме понашања и језик средине и уверена сам да ретко која од тих породица данас има било шта од језичке палћенске традиције.

В.Ј.Пештанац