За Габоре је учитељ у кући ствар престижа

У последњих десетак година на територију Панчева доселило се неколико десетина габорских породица, а оне најбогатије ангажовале су учитељицу за своју децу која их је подучавала код куће. И то не само зато што им је било важно да им деца буду образована, већ пре свега зато што учитељ у кући показује да припадају високом сталежу у оквиру своје националне заједнице.

Иако су Габори веома затворена заједница, која се не меша са локалним становништвом, ипак је неколико Панчевки и Панчеваца имало прилике ближе да их упозна.

Магдалена Василчин Дожа, професорка бугарског језика у пензији одлично говори више језика, а мађарски јој је један од матерњих. У центру Панчева где живи, пре више година, имала је прилику да са радозналошћу посматра новопридошле Габоре у свом комшилуку, њихову необичну ношњу, стил облачења и живота. Сасвим случајно је чула разговор младе мајке са сином на мађарском језику и усудила се да им се на мађарском обрати.

Та раздраганост и срдачност младе мајке Габора што јој се после дужег времена неко обратио на језику који разуме, врло брзо је довео до тога да Магдалена стекне поверење припадника ове заједнице и буде ангажована за личну учитељицу која им је децу подучавала код куће.

Почело је пре осам година и до сада је као лична учитељица подучавала око тридесетак младих Габора.

„Без обзира да ли је мушко или женско дете, Габори желе да оно научи да чита и пише. У њиховој култури ствар је престижа ако ти учитељ долази у кућу. Колико сам чула младе мајке и очеви, у Румунији где су одрасли, имали су кућне учитеље. Желе да им деца буду писмена. Нисам раније никада држала приватне часове, али сам направила програм обуке за њих, пошто су деца говорила мађарски. Главни задатак ми је био да их научим латиницу, јер је то писмо које користе и Румуни, и Мађари и ми. Јер ако дете распознаје латиницу, лако ће се касније уклопити у било којој земљи да се нађе. Језик комуникације нам је био мађарски”, каже наша саговорница.

Према њеним сазнањима, има и оних који не припадају вишим сталежима Габора и који уписују децу у наше регуларне школе. Нема их много, али нека од њих и заврше наше школе, углавном је реч о основној школи.

Наша саговорница каже да Габори нису толико затворена национална заједница, како се верује, већ су само уплашени.

“У туђој су земљи, у првих неколико година њиховог боравка, домаће становништво их није лако прихватило, кружиле су приче о њима да су лопови, да су аљкави, да краду децу. Све то утицало је да се они држе некако по страни и изоловало их је од нас. Иначе, врло су уредни и чисти, веома цене породицу”, преноси нам своје утиске Василчин Дожа.

Габори изузетно лако уче језике. Наша саговорница каже да је одраслим Габорима држала часове енглеског језика и тада се уверила да говоре цигански (тако они зову језик којим говоре и поносни су на тај назив), затим говоре румунски, мађарски, а сада говоре и српски.

 „Последњих година ишли су у Украјину, научили су и нешто украјинског језика. Једна велика група живи у Албанији. За Габоре је јако важно да знају да читају и пишу и рачунају, како их као трговце не би преварили и како би што успешније трговали робом коју продају. Они морају да зарађују. Сви Габори имају кућу у Румунији, они нису чергари већ одлазе у иностранство на више година да зараде новац и увек имају где да се врате. Овде плаћају кирију за станове и куће у којима живе, младе жене су углавном размажене и врло често имају жене којима плаћају да им спремају по кући. Све то кошта и због тога мушкарци морају пуно да раде, а жене чувају и васпитавају децу. Оно што је нама тешко да прихватимо, је чињеница да се Габори изузетно млади жене. И даље је опстало да се млади венчавају, а одабир брачног друга врше родитељи”, сазнајемо од наше саговорнице.

 Како каже, Габори су друштвени. Жене редовно иду у групама свако преподне у кафић на кафу.

 „Они су суботари, немају празнике, али редовно иду на мису суботом и врло су побожни. Не пију алкохол и не пуше, не једу свињско месо. Петком се генерално спрема кућа, а суботом се не ради ништа. Само се одлази на мису, на којој се остаје по неколико сати, разговара о Новом завету, а певају и песме. Изузетно су добри певачи и имају добар мушки хор. Оно што је занимљиво, они се крсте у одраслом добу. Присуствовала сам крштењу. Обуку се у бело и приступају церемонији крштења. Габорима не намећу родитељи као деци веру, већ им остављају да као одрасли одлуче да ли желе да буду крштени или не”, испричала је Василчин Дожа.

Тренутно више нема деце у Панчеву која имају мађарска предзнања, тако да наша саговорница више не држи часове. Она каже да Габора у Панчеву има све мање и мање. Иду по целој Србији да тргују, али откако се криза продубила, одлазе у Хрватску да раде, неки одлазе у Мађарску и Албанију, а део се враћа кући у Румунију. Нове породице се не досељавају у Панчево.

В.Ј.П.