Чаба Пресбургер: Политички утицаји и притисци су највећи проблем мањинских медија

Аутор: К. Ковач, 22. октобар 2018. године

„Медији у Србији нису потпуно слободни. Тај закључак односи се и на мањинске медије. Проблеми су слични, али се код мањинских медија они вишеструко осећају, јер је мањински медијски простор суженији, новинари ту немају много алтернативе“, рекао је за „Комшијске новости“ новинар-публициста Чаба Пресбургер.

Некадашњи главни уредник дневног листа "Мађар со" каже да на уређивачку политику мањинских медија „несумњиво постоје политички утицаји и политички притисци“.

„То ни руководиоци ових медија не поричу, шта више, неки од њих сматрају да је ’нормално’ да су медији чији је оснивач национални савет ab ovo ’прорежимски’. Новинари у овим редакцијама више нису ентузијасти који проактивно траже теме за озбиљну обраду, него су резигнирани извршиоци пропагандних задатака који стижу из страначких центара. Политички утицај мањинске политичке елите више није на нивоу дискретне 'молбе' – стижу конкретни и оштри захтеви за извршавање партијских задатака“ каже Пресбургер.

Он додаје да су „међу најчешћим проблемима и неравноправан положај редакција и самим тим и новинара“.

„На пример, миљеници политичке елите добијају ексклузивне информације, више државних пара путем реклама и пројектног финансирања, имају боље услове за рад од оних који су критични према политичкој елити“, рекао је Пресбургер.

На питање има ли цензуре у мањинским медијима, одговара – дакако!

„Присутна је и аутоцензура, наравно. Аутоцензура је део свакодневице новинара и уредника мањинских медија. То је као 'добар дан'. Вишегодишња дресура са стране политичке елите је уродила плодом. Сви тачно знају у редакцији, о чему сме и о чему не сме да се пише, унутрашња цензура и више није потребна. Када, пак, кажемо да цензура постоји, то се односи на поједине ауторе, интелектуалце, који су стављени на црну листу и њихово мишљење ни у ком случају не сме бити објављено у појединим мањинским медијима. Разлози за аутоцензуру су пре свега егзистенцијалне природе, али ту су и недостатак храбрости, резигнираност, одсутност професионалне етике“, наводи он.

Економски положај мањинских медија, сматра, генерално није ништа бољи од положаја већинских медија, што фундаментално утиче и на медијске слободе. 

„Мањински медији у Војводини који имају сталну, месечну дотацију из буџета Покрајине, самим тим и неку егзистенцијалну сигурност, дуго су чували своју независну уређивачку политику, јер је финансирање било регулисано правним актима. Али од када је тај износ смањен, а неке позамашне суме стижу преко политичких структура, пре свега из матичних земаља, и медијске слободе су у већој мери угрожене“, каже Пресбургер.

Пројектно суфинансирање медија, каже, иако је само по себи добра могућност за финансирање медијских садржаја и афирмацију медијских слобода, „постала је фарса због изигравања законских правила приликом именовања чланова у комисије, па и због донетих одлука на непрофесионалној основи“.

На медијске конкурсе пријављују се и мањински медији, како каже Пресбургер, „они који имају предиспозиције за то“. Он истиче и да национални савети националних мањина имају утицаја на уређивачку политику медија.

Пресбургер сматра да медијско законодавство на пољу мањинских медија „углавном није лоше, али да има простора за побољшање“.

„Ове законе би пре свега требало у потпуности применити, па онда видети како функционишу у пракси. Са аспекта неутралисања политичког притиска, мишљења сам да је најважнија карика у ланцу одлучивања именовање главног и одговорног уредника медија чији је оснивач национални савет националне мањине. Добро је што је дошло до помака у закону и уместо националног савета, главног и одговорног уредника сада именује управни орган издавача чији је оснивач национални савет, а две трећине чланова органа управљања чине такозвана 'независна лица'. Међутим, то није довољно: управни орган треба да буде трипартитан, састављен од представника националних савета (1/3), представника редакције (1/3) и представника цивилног друштва (1/3). А требало би развити и неке саморегулаторне механизме, на пример, да главни уредник буде именован и разрешен искључиво уз обавезујући пристанак редакције“, каже Пресбургер.

Он сматра да од величине саме мањинске заједнице којој је медиј намењен зависи и то може ли он да послује по тржишним условима.

„На пример „Családi Kör”, недељник на мађарском језику, већ 30 година живи на тржишту, од тржишта. Наравно, услови су све тежи и тежи, како штампана издања имају све мању публику, а ту су и демографски разлози. Али пословање по тржишним условима није немогућа мисија! У сваком случају, мањински медији, који су под окриљем националних савета, треба да имају сталну и стабилну дотацију из буџета, али је јако важно са аспекта медијске слободе да њихова уређивачка политика буде законским решењима загарантована“, рекао је Пресбургер.

Међутим, један од проблема је и што медији на језицима мањина, нажалост, каже он, немају публику међу припадницима других мањина.

„Зато би било веома важно да се најважнији чланци, ексклузивне информације, интересантни интервјуи итд. мањинских медија преводе на српски и тако, евентуално преко новинских агенција, у скраћеној форми, пласирају широј јавности“, каже Пресбургер.

Текст је настао у оквиру пројекта „Слобода у мањинским медијима“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Фото: Приватна архива