Образовање Рома у Србији: Тежак пут од дискриминације до интеграције

Извор: Данас, Аутор: Ивана Атанацковић, 9. децембар 2019. године

За ромске породице које се свакодневно боре за егзистенцију, остваривање права на образовање постаје мање важно питање. Управо зато се сиромаштво сматра главном препреком за целокупну интеграцију Рома.      

Без струје, воде, купатила и грејања, и у само 24 квадрата живео је Мирко Калдараш. Живот у ромском насељу које, попут многих таквих, нема основне санитарне услове за живот, није обесхрабрио овог младића. Мирко се посветио школовању и својим залагањем и трудом је изашао из такве средине. Након Хемијско-медицинске школе, успешно је завршио основне и мастер студије на Хемијском факултету, а данас ради у фабрици индустријских производа у Неготину.

„Живећи у окружењу у каквом сам живео, знао сам шта не желим себи сутра па сам као начин да то избегнем видео образовање. Ја сам живео поприлично тешко – и без струје и без воде. Знам колико је тешко и незгодно школовати се у таквим условима. У школи се види разлика у вашој гардероби и гардероби ваших другара. Треба то некако превазићи да вас не би зезали због свега тога”, каже Мирко.

Од својих студентских дана се залаже за поспешивање образовања ромске омладине. Држао је часове хемије и биологије Ромима којима је помоћ била потребна. Због тога је 2016. добио награду „Херој младих”. Сматра да је важно младим Ромима објаснити како да се боре са дискриминацијом и какав став према дискриминацији треба да изграде.

„Био сам један од најбољих студената основних и мастер студија. Имао сам жељу да упишем докторске студије, али нисам успео из финансијских разлога. Ромска заједница би морала много више да се залаже за такве људе. Мислим да је ромској заједници у интересу да има доктора наука, да има данас-сутра неког професора на факултету који је Ром по националности. Мислим да много причамо о теми образовања Рома, како је то важно, али да мало тога заиста радимо по том питању”, закључује Мирко.

До факултета „стигне” тек 1% Рома

Подаци показују поражавајући јаз између ромске и неромске популације у Србији када је реч о образовном систему – једно од шесторо ромске деце и даље је ван система основног образовања, предшколске установе похађа 17 одсто ромске деце, а до завршеног високог нивоа образовања стигне тек 1%.

Ово су резултати регионалног истраживања о положају Рома на Западном Балкану које су 2017. године спровели Програм Уједињених нација за развој (УНДП) и Светска банка. Неког напретка ипак има – дошло је до пораста броја Рома који су уписали основне школе и тренутно он износи 84% уписаних. Ипак, док скоро сви припадници неромске популације имају завршену основну школу, више од једне трећине маргинализованих Рома од 18 до 21 године старости нема основно образовање.

Ромске породице нико не спречава да своју децу упишу у школу, али они немају финансијска средства да исту похађају. Стога, иако свако дете има право на образовање, велики проценат ромске деце нема могућности да своје право оствари.

Подршка ромској деци кроз афирмативне мере

У школске клупе ромска деца најчешће не долазе са истим почетним положајем и знањем у односу на децу из већинске популације. Томе доприноси неједнако почетно знање, будући да мали број ромске деце похађа припремни предшколски програм. Проблем представља и недовољно познавање српског језика, као и неповољан социо-економски положај породица из којих долазе.

Како би припаднике ромске националне мањине подстакла на школовање, Србија од 2005. године систематски спроводи Програм афирмативних мера. Повољније рангирање ромских ученика није на уштрб ученика већинског становништва, што је честа заблуда, већ се ради о додатним местима или погодностима намењеним маргинализованим групама. Тако је омогућено да се деца из осетљивих група упишу у основну школу чак иако не поседују потребну документацију и доказ о пребивалишту родитеља. Међутим, без личних докумената не могу да добију сведочанство да су икада похађали школу.

Упис у средње школе уз помоћ афирмативних акција подразумева да се након положеног пријемног испита одређеном броју ромских ученика додаје по 30 бодова како би остварили просечан број бодова за жељени образовни профил. За упис ромских ученика на факултете предвиђено је ослобађање плаћања школарине. Проблем је што квота од 1% значи да ће неки Роми остати испод црте уколико конкурише више него што је квотом предвиђено. Такође, препоруку о преузимању трошкова школовања коју упућује Министарство просвете, високошколска установа није у обавези да уважи.

Активисткиња организације „Једнакост” Јована Вуковић зато подсећа да ни средње школе, ни факултети, немају законску обавезу да примене афирмативне мере и да је то потребно решити. „По правилу, неки факултети где је јако велика школарина су се највише опирали афирмативним мерама. Нису хтели да уписују ромску децу. Рецимо, Архитектонски факултет никада није хтео да се повинује томе да упише ромску децу преко афирмативних мера”, наглашава Вуковић.

Осим што афирмативне мере нису у потпуности законски регулисане, јавља се и могућност њихове злоупотребе. Да би били корисници афирмативних мера Роми морају поседовати потврду Националног савета ромске националне мањине као доказ свог ромског порекла. Управо ту настаје проблем будући да је изјашњавање о националној припадности слободан избор.

Председник Националног савета ромске националне мањине (НСРНМ) Далибор Накић наводи да је немогуће забранити некоме да се изјашњава како жели, али да без њихове препоруке или препоруке Канцеларије за инклузију Рома Аутономне покрајине Војводине нико не може да се упише на високошколске установе. „Ми добијемо захтев, затим Одбор за образовање при Националном савету контактира људе из тог града, наше ромске активисте, наше чланове Савета, педагошке асистенте, разговарамо са неколико њих, питамо да ли неко зна ту особу, да ли је та особа ромске националности.

Уколико неко потврди за њу, ми издајемо потврду. Уколико нико не потврди, проверавамо, питамо да ли су уписане на бирачки списак, позивамо те људе лично, питамо да ли знају ромски језик. И онда одлучимо да ли ту има основа да издамо препоруку или не”, објашњава Накић.

Председник Иницијативе ромских организација Србије Милорад Поповић сматра да афирмативне мере јесу омогућиле да се најсиромашнија деца из ромске заједнице образују на високошколским и факултативним нивоима, али да упркос издавању препорука до злоупотреба ипак долази. „Места која треба да буду загарантована за припаднике ромске заједнице се дају, продају већинском становништву тако што се они изјашњавају као Роми и на тај начин упадају на места која су била загарантована за ромску децу.

Пријатељске, политичке и друге везе представника НСРНМ користе се и на тај начин се деца која нису Роми уписују на факултете. Решење је формирање комисије која ће бити независна и сачињена од представника ромских студената и других компетентних људи који су стручни и политички независни”, сматра Поповић.

И поред темељних провера, постоје они који се декларишу као Роми како би олакшали себи пут до факултета. Због тога податке о броју Рома који учествују у образовном систему треба узимати са резервом.

Подршком до квалитетнијег образовања

Иако велики број ромске деце и упише школу, не заврше је сви, јер је поједини у међувремену напусте. Како до тога не би долазило, ромска деца морају имати подршку, помоћ и разумевање својих родитеља, наставника и школских другова.

Вид неопходне додатне подршке од првог разреда основне школе јесу и педагошки асистенти који представљају спону између ромске заједнице и школе. Педагошки асистенти помажу ђацима у учењу и социјализацији. Тако ђаци постижу боље резултате и редовно похађају наставу. Наставници, стога, имају више разумевања за проблеме ромске заједнице. У Србији има око 250 педагошких асистената. Обично су ромске националности јер су сензибилисанији за проблеме саме заједнице и не постоји језичка баријера.

Осим стипендијске подршке, Фонд за образовање Рома (Рома Едуцатион Фунд-РЕФ) од 2014. године спроводи програм менторске подршке за средњошколце. Координатор програма секундарних стипендија и менторства РЕФ-а Зорана Томић каже да су ментори намењени средњошколцима ромске националности који имају просечну оцену од 2,50 до 3,50.

„Ментори ученика су професори, педагози, психолози који су запослени у школама које ученици похађају и који су од стране директора школе именовани за рад са ученицима. Циљ рада са овом групом средњошколаца је био да се смањи проценат одустајања од школовања, што је успешно и урађено јер је проценат одустајања са 7% смањен на 2.4%. Сама транзиција из основне у средњу школу је за све ученике тешка, а посебно за ученике који су припадници мањинских и осетљивих група. Из тог разлога сви ментори посебну пажњу посвећују првацима, у циљу прилагођавања на средњошколско образовање и спречавања раног напуштања образовања”, објашњава Томић.

Један од ментора јесте и Бранка Орешчанин, педагог Школе за негу лепоте. Она је одлучила да постане ментор након што је случајно видела оглас „Подршка Ромима”. У Школи за негу лепоте, коју похађа велики број ученика ромске националности, као ментор својим ученицима помаже кроз разговор са њима и њиховим родитељима, анализира њихову ситуацију и прави план подршке за наредни период. Она подсећа да је потребно развијати сензибилитет и код ученика али и код одраслих.

„Питам их када дођу какав третман су имали у основној школи. Сви се жале да је дискриминације било у основној школи. Дођу уплашени, неповерљиви, али када виде да их има доста, опусте се. Долазили су са дефицитом у знању. Углавном су то предмети страни језик, математика, где учење градива логички претходи оном из основне школе. Шта ту може да се уради? Допунска настава. Многи професори кажу па ја не могу, имам програм, како ћу ја, не могу да га укључим. А ја кажем побогу, то је као када бисте ваше рођено дете терали да трчи, а оно није још ни проходало. Треба их што чешће мотивисати и наградити”, наводи Орешчанин.

Активисткиња организације „Једнакост”, пак, сматра да модел са педагошким асистентима није дугорочно добро решење јер се на њих сваљује одговорност за интеграцију ромске деце. „Сами учитељи морају да буду довољно сензибилисани и сви остали који раде у школи, а не да постоје посредници. Као што ни за другу децу не постоји нека врста посредника”, сматра Вуковић.

Интеграција, а не сегрегација

Сегрегација која се манифестује на два начина, кроз издвојена ромска одељења или искључиво ромске школе, јесте велики проблем. Тренутно постоји око десетак школа у којима је 80% ученика ромске националности. Активисткиња организације „Једнакост” Јована Вуковић објашњава да у таквим школама опада квалитет наставе.

„Те ромске школе су најчешће школе које већински почињу да похађају ромска деца. И онда када се дође до неког критичног броја, типа 40-50%, родитељи већинског становништва почињу да исписују своју децу из тих школа и онда остају само ромска деца. И после неког времена ту наставници не желе нарочито да раде, опада квалитет наставе, школе и у материјалном смислу крену да пропадају”, каже Вуковић.

Изборни предмет ромски језик са елементима националне културе уведен је у основне школе 2016. године, а две године касније усвојени су и уџбеници на ромском језику од првог до четвртог разреда чиме је Србија постала прва земља у Европи која има такве уџбенике.

Председник Центра за едукацију Рома и етничких мањина и један од аутора уџбеника Љуан Коко истиче да је уџбенике 2017. године користило око 3.200 ученика који су одабрали ромски језик као изборни предмет.

„То је у том моменту значило и највећи број једне мањине која учи свој матерњи језик, а обухват деце је био само седам одсто. Видели смо да је директор врло кључан у одлуци да ли ће се спроводити и како ће се реализовати изборни предмет. Они се ваде на ромске родитеље, на то да Роми знају или не знају језик, или говоре у кући па им није потребно да га уче у школи. Ми покушавамо да промовишемо ромски језик у школама. У току је кампања која ће трајати до априла. Посећујемо школе где је већи проценат ромске деце, али и тамо где има интересовања од стране директора и школских управа разговарамо са ромском заједницом, делимо уџбенике за први, други, трећи и четврти разред”, каже Коко.

Представници Рома учење ромског језика у школама виде као добар начин очувања њиховог националног идентитета. Далибор Накић сматра да је битно да се што већи број ромске деце изјасни да слуша тај предмет будући да све мањи број деце говори ромским језиком.

„Интеграција је процес који понекад ствара асимилацију. Ми смо за интеграцију, али нисмо за асимилацију. Нажалост, велики број Рома који се школује се временом несвесно асимилира. И сутрадан се многи стиде да кажу да су Роми како не би били дискриминисани у погледу запошљавања и слично”, каже Накић и додаје да тренутно постоји потреба за употпуњавањем наставног кадра и усавршавањем наставника ромског језика.

Јована Вуковић, пак, сматра да ромска деца могу да очувају свој идентитет и језик без да слушају наставу на ромском језику.

„Ја не мислим да је идентитетско питање суштинско питање. И ту ће вероватно бити подељених мишљења. Спречавање дискриминације у свим својим облицима, вршњачког насиља које је расно мотивисано, различите дискриминаторне предрасуде које имају учитељи и наставници, мислим да је то приоритет у односу на то да се негује култура и очува идентитет. То јесте важно, али чини ми се да је секундарно”, сматра Вуковић.

Љуан Коко наводи да је за отклањање постојећих проблема у процесу образовања Рома неопходно да учешће Рома у процесу одлучивања буде обавезно.

„Нормално, не учешће Рома покорног типа, сервилног понашања, то само штети, него одлучних, ауторитативних људи, људи који знају да се изборе да некако поправе и донесу једнак положај Рома у односу на друге у држави”, јасан је Коко. „Имамо много тела у држави која се наводно баве Ромима, ту се огромна средства троше, али резултата нема. Ми не видимо како и где се то троши. Ако немате усвојене акционе планове, ако немате техничко-оперативна стручна тела која ће то да прате, ако то није предвиђено буџетом, немојте усвајати стратешка документа”, каже Коко.

Јована Вуковић упозорава да када постоје афирмативне мере, то значи да постоји и нека неправда која се покушава отклонити.

„Оне јесу компензаторне мере и трају неко време. Исто као квоте са женама у Парламенту. Док не будемо имали једнак број жена у Парламенту, ми морамо да имамо један, условно речено, вештачки механизам који ће да натера неке људе да стављају жене на листе. Те мере су ту да би се исправила једна неправда, а онда ће једног дана те мере бити превазиђене. Исто као и афирмативне акције. Сада морамо да имамо неке мере, али када будемо имали потпуно, у етничком смислу, шарену структуру студената која одговара учешћу у општој популацији, онда неће бити потребе за тим”, закључује Вуковић.