Недим Сејдиновић, председник ИО НДНВ

Проблеми у медијима су дубоки онолико колико је једно друштво разорено и инфантилно

Одговоре на бројна питања након доношења сета медијских закона, нарочито на она која се тичу будућности медија на језицима националних мањина, медијских слобода, професионалних и етичких стандарда, али и новинарске професије, потражили смо од Недима Сејдиновића, председника Извршног Одбора Независног Друштва Новинара Војводине.

 Како оцењујете ситуацију у медијима у Србији?

– Медији у Србији су под великим притиском тзв. ималаца политичке и економске моћи. У питању је континуитет, својеврсна традиција медијских неслобода. Практично се може рећи да овде никада медијске слободе нису ни постојале. Нове власти се смењују као кочијаши и само преузимају дизгине којима управљају медијском сценом, а разлика је само у сензибилитету кочијаша. Данас присуствујемо једној брахијалном, мање-више неприкривеном притиску на медије, уреднике и новинаре од стране централне власти. Добро је то што тај механизам примећују и представници међународних организација, као што је добро што је критика ескалирајуће цензуре и аутоцензуре у овдашњим медијима нашла место и у извештају Европске комисије о напретку Србије у процесу евроинтеграција. Једино комбиновани притисак изнутра (од стране професије, новинарских и медијских удружења, али и других организација цивилног друштва) са притиском извана може данашњу власт бар мало припитомити када су ширење страха, хаковање интернета и уцењивање медија у питању.

Са друге стране, управо под притисцима изнутра и извана, донесени су медијски закони, који уз неке мањкавости, јесу добри и јесу усклађени са европским нормама. Не би међутим било први пут да закони иду друмом, а стварност шумом. То је карактеристично за земље у транзицији, поготово оне које имају постратни синдром који подразумева срозавање свих друштвених вредности. И с тим у вези је константан притисак изнутра и споља неопходан, да би медијски закони одиста заживели у пракси.

Међутим, чак и ако би закони били у потпуности имплементирани, они не би решили све проблеме. Проблеми у медијима су дубоки онолико колико је једно друштво разорено и инфантилно. А то данас стварно делује као провалија којој се не види дно.

 Како обезбедити независност медија од центара политичке моћи?

– У сфери медија се преламају све политичке и друштвене девијације, а медији свакако нису најгори сегмент нашег друштва. Они су само по дефиницији највидљивији. Постоји ту једно питање које се може поредити са оном нерешивом енигмом о кокошки и јајету. Ако имате медије које не могу да опстану на тржишту него се морају привити уз скуте државе, сисати државне или парадржавне фондове, онда ће увек постојати могућност утицаја, који се у оваквим држава бескрупулозно користи. Свакако да ће регулација финансирања медија од стране државе, која је дефинисана у Закону о јавном информисања и медијима, ако заиста заживе у пракси, донети неки напредак, али свакако неће решити проблем. Ако у држави имате грађане који нису заинтересовани за озбиљне медије и медијске садржаје, ако они уживају у томе да буду манипулисани, ако нису свесни да озбиљне медијске садржаје неко треба да плати, онда њих неће ни бити. Тако ствари стоје и са културом уопште: ако нема купаца за озбиљне културне садржаје, онда се држава претвара у јединог продуцента културе и онда се дешава то што се дешава – имамо на делу доминацију паракултуре, традиционалистичку и националистичку културу која нема никакву комуникацију са стварношћу. Са друге стране, ви не можете створити публику за озбиљне медије и рецентну културу ако тога заправо и нема у стварности, или је потпуно маргинализовано. То је зачарани круг из кога је тешко изаћи, а сва решења изван тога јесу привремена гашења ватре.

Какви едукативни програми су потребни да би се професионализовао рад мањинских редакција?

– Новинарска професија је прилично девастирана, понижавана са свих страна, а најбољи новинари сањају о томе да имају неки бољи, мање стресан и плаћенији посао од новинарства. Или да побегну из земље. Постоје бројни едукативни програми, формални, на факултетима, и чини се да – без обзира на то што свршени студенти нису одмах спремни за рад у редакцијама – они мање-више задовољавају професионалне критеријуме. Проблем је у томе што постоји огромна диспропорција између броја новинара са дипломом и потребе медијског тржишта, а поготово постоји веома мали број медија у којима новинари заиста могу да раде свој посао, а не да буду слуге власника медија и оних који тај медиј контролишу. Што се тиче старијих генерација новинара, они би требало да пре свега врате самопоуздање и инсистирају на професионалним и етичким стандардима, да се подсете ако су заборавили шта то значи. Такође, неопходна је и константна и темељна едукација за коришћење нових медијских платформи, нових технолошких могућности.

У којој мери су доступни фондови за пројектно финансирање мањинских медија?

– Нови закони доносе погодности за мањинско информисање и оно се огледа пре свега у прецизно дефинисаном јавном интересу у које се убраја и информисање на језицима националних мањина. Постоји и члан Закона о јавном информисању и медијима којим се обавезују сви нивои власти да брину о мањинском информисању. То значи да ће држава на свим нивоима морати да издваја, надамо се озбиљна, средства за то. Оно што мањински медији до сада нису користили, бар не у довољној мери, јесу донације од међународних организација, као и средства које ЕУ обезбеђује за медијске садржаје уопште и прекограничну сарадњу. А управо би било природно да мањински медији на том пољу буду активни, посебно ако имамо у виду чињеницу да су неке матичне земље националних заједница са тла Војводине већ пуноправне чланице ЕУ. Мањински медији морају развијати капацитете за пројектно финансирање и пројектно, стратешко размишљање о својој будућности.

Проблем медијских закона је у томе што они нису препознали важност интеркултуралности, међуетничке комуникације, односно то што то нису дефинисали као јавни интерес. Сходно томе, нису препознали значај вишејезичних медија и интеркултуралних садржаја, што јесте велики проблем и што у коначници води додатној гетоизацији мањина.

 Да ли су мањински медији спремни за прелазак на нови систем финанирања и управљања у складу са сетом нових медијиских закона?

– Стиче се утисак да нису, али је време да почну да се припремају јер је претходни систем био свакако неодржив. То се односи на медије којима национални савети нису оснивачи. Они којима национални савет јесу оснивачи практично су издвојени из система информисања, односно принципа на којима су засновани нови закони.

У којој мери национални савети националних мањина утичу на уређивачку политику медија чији су оснивачи?

– Према новим законима, како рекох, за медије којима су национални савети оснивачи важе сасвим други принципи од оних који важе за друге медије. Држава је одлучила да се повуче из медија, а национални савети, као такође државне институције, остају дубоко у њима. Закон им омогућава директну контролу над уређивачком политиком медија којима су они оснивачи. Иако је у једном од нацрта постојала одредба која је штитила уређивачку политику ових медија, она је због политичког договора између СНС-а и СВМ-а – избачена. А сведоци смо да се национални савети и мањинске владајуће елите према својим медијима углавном понашају као да су то њихови билтени, огласници.

Које пројекте тренутно реализује НДНВ са локалним самоуправама у вези предстојећих приватизација локалних медија, и који је њихов циљ?

– Независно друштво новинара Војводине у сарадњи са Медијским одељењем ОЕБС-а и представницима локалне власти у четири војвођанске локалне самоуправе (Панчево, Ковин, Врбас и Кањижа) ради на изради акционих планова за развој информисања. Наш став је да закони нуде, са једне стране, шансу за развој локалних медија, а са друге – и бројне изазове. Веома је важно да локалне самоуправе озбиљно схвате своје обавезе који проистичу из закона, а које се пре свега тичу финансирања јавног интереса у сфери информисања на локалу. Уколико локалне самоуправе буду проактивне, не само оне него и представници медија и цивилног друштва на локалу, закони ће донети бољитак и професионализацију. У супротном, они могу да доведу до гашења многобројних медија. Нисам сигуран колико су општине и градови тога свесни, а драго нам је што локалне самоуправе са којима сарађујемо показују велику заинтересованост да искористе законе за добробит својих грађана, поштујући њихово право на квалитетно информисање. Пред свима нама је дуг и трауматичан процес и нема времена за спавање.

Објављено, 10.10.2014.