Скривене етничке заједнице и њихов допринос унапређењу интеркултуралног дијалога

Ко су Мегленорумуни?

У мноштву етничких заједница које живе у Банату и припадају традиционалним заједницама присутним вековима у овом делу Европе  препознатљивом управо по бројности етницитета, постоје и етничке заједнице које спадају у „скривене“ и  које су, због свог мимикријског начина живота, биле предмет изучавања малог броја истраживача.

Центар “Ин медиас рес” из Панчева је кроз своје активности изучавао такозване сктривене заједнице.

Једна од скривених етничких заједница, бројно сасвим мала,  је етничка група Мегленорумуна која за разлику од, далеко бројнијих  али недовољно проучаваних Цинцара, представља релативно нову етничку групу у Војводини, насељену тек након завршетка Другог светског рата.

Овај  прилог о Мегленорумунима настао је као резултат пре свега теренског истраживања у селима Гудурица (Град Вршац), Јабука, Старчево и Качарево (Град Панчево), и разговора које је водила Светлана Николин, координаторка Центра “Ин медиас рес” са припадницима ове скривене заједнице:

- Госпођо Николин, ко су Мегленорумуни?

 -  Мегленорумуни као етничка заједница представљају део романитета Балкана и говоре једним од историјских дијалеката румунског језика -  мегленорумунским дијалектом. Претежно су насељени у области Меглена по којој су и добили име, мада их данас има и у околини Солуна (Грчка), Ђевђелији, Скопљу  и  по другим местима у Републици Македонији  и Грчкој где су већином „скривена етничка заједница“ или се препознају (Република Македонија) по општем називу који се користи и за Аромуне – Власи. Могу се наћи и у Ташкенту, Варшави, Будимпешти, Јамболу... За време Отоманске империје, крајем 19. и почетком 20.века становницима мегленорумунских села било је дозвољено да у  школама и  њиховим црквама  користе румунски језик што се гарантовало и Букурештанским миром 1913. године, али је након мировне конференције у Версају донета одлука о немогућности имплементације  аутономија румунских школа у ондашњим деловима  Македоније  која је припала Србији. Она је укинута, а у школе и цркве уведен је српски језик. 

Након Првог светског рата и формирања балканских држава већи број села насељених овом етничком заједницом нашао се на територији Грчке, а други део, међу њима и село Хума,  припао је Краљевини СХС, а касније и Другој Југославији. До тада компактна и јединствена мегленска област  и њено романско становништво подељени су границом и тако изложени – једни словенском, а други грчком утицају. Распад Друге Југославије довео је до формирања Републике Македоније тако да су се села из мегленске области, из бивше Југославије, након 90-тих година 20.века поново нашла у новој држави. У географском смислу мегленска област, иначе позната још од античког доба (Алмопиа), је висораван која  се налази између планинских врхова Кожуха и Зине, карактеристична  по благој клими, добрим пашњацима, многобројним воћњацима и плодној земљи погодној за пољопривредну производњу. Меглен је познат по медитеранским културама које добро успевају захваљујући климатским условима али се поред њих гаје и многе  врсте житарица, памук, пиринач, воће...Обронци планина прекривени су шумама  и  квалитетним пашњацима који су привлачили номаде сточаре, пре свега Аромуне Грамостеанце, Каракачане, Помаке и друге номаде мада су и сами Мегленорумуни првобитно били сточари номади , а касније прешли на земљорадњу, занате и посебно добро развијено и раширено пчеларство, гајење свилене бубе – свиларство,  грађевинарство, уметничко занатство (иконопис, рад у сребру ...).

 У области Меглена романско становништво насељавало је 11 села: Нанта (Мегленорумуни исламске вероисповести), Осани, Бирислав, Хума, Лугуница, Љумница, Купа, Тарнаренка, Боровица, Ливези (мешовито становништво са Ароманима и Мегленорумунима) и Коинско.

Теде Кал  наводи да је село Нанти било најразвијеније и главни трговачки центар. Истиче да су се до данас сачувала следећа мегленорумунска села: у Грчкој - Архангелос (Осани), Скра (Љумница), Периклиа (Бирислаф), Лангадиа (Лунгунц), Купа (Царнарека), а у Републици Македонији само село Ума (Хума).

 - Како су они стигли у Јужни Банат?

 -У јужни Банат, у села Гудурицу, Јабуку и Качарево, Мегленорумуни су се доселили, скоро без изузетка,  из села Хуме, које се данас налази на самој македонско – грчкој граници. Тежак период који је наступио сплетом историјских околности двадесетих година 20.века приморао је многе становнике мегленских села да крену у емиграцију. Многе фамилије настаниле су се у Румунији, у области Добруџе. Мегленорумуни исламске вероисповести из Нанте отишли су у Турску.

Други светски рат проузроковао је још један велики талас напуштања мегленских села у разне државе како на Балкану тако и по Европи и свету. Као становници пограничног села  (у периоду 1946-1949, у Грчкој се водио грађански рат и највећи део ових мегленских села на грчкој територији је током сукоба девастиран ) већи део мегленског становништва и са грчке и са југословенске стране одлучио се да оде у суседне земље или у просперитетније крајеве у самој ондашњој Југославији  -  у Војводину. Део тих емиграната се након смиривања политичке ситуације вратио, како у села на македонској, тако и у села мегленске области на грчкој страни.      

Један део породица из овог села прихватио је колонизацију и дошао у Јабуку, село недалеко од Панчева, 1945. и 1946.године. Неколико мегленорумунских фамилија те исте године насељено је у Качареву, општина Панчево, а већина је отишла у село Гудурицу у општини Вршац.

По списковима досељеника сасвим је немогуће сазнати, на основу имена и презимена чланова породице, да ли нови досељеници, колонисти, припадају Мегленорумунима или Македонцима јер сва презимена носе наставке „ски“ типичне за припаднике македонске етничке заједнице. Такође се из пописа становништва не могу добити подаци услед „чињенице да су се скоро сви колонисти са југа изјашњавали као Македонци, или у малом проценту као Срби, али и услед недефинисане рубрике у пописним листама - „остали“ - где би се могли уписати становници - припадници мањих заједница. Сложена политичка ситуација након рата такође је имала утицаја на изјашњавање у пописима становништва.

О томе да ли је уопште и било Мегленорумуна у овом селу једино се могло сазнати на основу личног контакта са појединцима за које се са сигурнишћу знало да припадају овој етничкој заједници  и њихових сећања на породице које су заједно дошле из Хуме, поготово што су се сви међусобно добро познавали и били како у родбинским тако и у кумовским везама или у блиским комшијским и пријатељским контактима.

Сви из Хуме су се знали  и данас сведочења ретких, још живих појединаца ( сви су у касним 70тим или 80тим годинама живота) док већ њихови потомци - друга и трећа генерација по доласку у Банат, нема никаквих сазнања о свом пореклу  или су она сасвим фрагментарна и неаутентична - „из друге и треће  руке“: „причали су ми баба и деда“, „сећам се да сам негде чуо“, „не знам ко ми је то рекао“ ...;  тако да се  сведочења  људи који припадају тој првој генерацији која је дошла у ове крајеве из Хуме могу узети у великој мери као релевантна.

 Валентин Мик