Владимира Дорчова Валтнерова: За медијске слободе се мора стално борити
Аутор: К. Ковач, 19. октобар 2018. године
Оснивачица и главна и одговорна уредница сајта „Storyteller“ Владимира Дорчова Валтнерова за „Комшијске новости“ говори о медијским слободама у медијима на језицима националних мањина, њиховом економском положају, односима са националним саветима…
- Како бисте оценили медијске слободе у медијима на језицима националних мањина, а како уопште у медијима у Србији? Има ли разлике?
Медијске слободе у Србији нису баш на добром гласу. Новинари и редакције јесу слободне да информишу у складу са новинарском и професионалном етиком, али код нас је све наопако, па и медијске слободе и професионализам. Неки новинари и медији су превише слободни – да износе неистине и измишљене приче, таргетирају конкретне особе у својим текстовима и праве од њих државне непријатеље, промовишу насиље, голотињу и простаклук, ни деца им нису света. Друштво на ово или не реагује, надлежни органи још мање. Или се гнуша, али у малецном проценту. Неки медији и новинари, пак, са великим уважавањем и професионализмом информишу, али онда сносе последице: или су на мети вербалних или физичких напада, претњи, или се у њихове медије шаљу финансијске, пореске контроле изнебуха, или им се “ускраћују” оглашивачи и тако доприносе финансијској нестабилности. Медијских слобода у медијима на језицима националних мањина има, али су угрожене као у осталим медијима у Србији, јер су и ови медији део информативног система Републике Србије. У медијима на језицима мањина често није довољно схваћен значај медијских слобода и улоге медија као коректива друштва. За њу се треба стално борити, баш као и за сваку слободу. То је борба која никад не престаје. Освајање слободе је крхко, често кратког даха, што су потврдили бројни догађаји у садашњости и блиској прошлости.
- Да ли и у којој мери, по Вашем мишљењу, постоје утицаји на уређивачку политику мањинских медија? Ако постоје, ко утиче на новинаре и уреднике у овим медијима и имају ли национални савети националних мањина утицаја на рад новинара и уређивачку политику медија?
Има разних утицаја на уређивачку политику мањинских медија – од представника владајуће странке, посебно у прорежимским медијима националних заједница, преко националних савета националних мањина, менаџмента установа у оквиру којих раде медији, па до удружења грађана, веровали или не. Треба нагласити да нису код свих медија присутне све врсте утицаја. Али, утицаји су вишеслојни, испреплетани.
Национални савети националних мањина имају утицај на уређивачку политику. Код неких медија више, неких мање, а код неких би баш волели, али им не иде. У овој трећој групи је био и “Хлас људу”. Хоћу да верујем и да је од Нове године тако, пошто од 1. јануара 2018. више тамо не радим, па не знам. Наравно да су националним саветима медији занимљиви, ипак сви знамо да се преко медија најлакше манипулише, утиче, сервира политичка пропаганда. Управо због тога треба решити питање односа између националних савета и медија, кроз план интегритета, односно смерница и дефиниција пожељних и непожељних ситуација као превентивне антикорупцијске мере. Потребно је усвојити документ који је резултат самопроцене изложености медија ризицима корупције, као и изложености етички и професионално неприхватљивим поступцима. Или једноставно: саморегулација – регулација односа између оснивача медија и самог медија, да би се избегли, или минимализовали утицаји и притисци различитих врста. Иако годинама медији инсистирају на плану интегритета, држава је пропустила прилику да кроз измене Закона о националним саветима ово легислативно реши. Ипак, осим “Хлас људу” и “Руске слово”, нисам приметила да други медији имају воље да израде и предложе план интегритета, да покажу да схватају да без слободних медија нема слободног друштва.
- По Вашем мишљењу, али и искуству, има ли цензуре у мањинским медијима? Да ли је код новинара и уредника мањинских медија присутна аутоцензура и због чега?
Увек када размишљам цензури, долазим до истог закључка: у медијима, тако и медијима на језицима националних мањина, у великој мери постоји аутоцензура. Цензура је превазиђена ствар, јер су моћници одавно схватили да бољи ефекат постижу стварањем осећаја страха код новинара за своју егзистенцију. У сиромашној земљи, као што је Србија, то им врло добро полази за руком. Када је реч о притисцима у виду цензуре и аутоцензуре у извештавању мањинских медија, могу да говорим изричито из перспективе бивше новинарке и уреднице листа на словачком језику „Хлас људу“.
Последњих скоро пет година, колико сам радила у овој редакцији, цензура засигурно није била присутна, али одговорно тврдим да аутоцензура постоји, посебно код новинара и уредника који су и по природи професионалци, јер се они највише баве темама „опасним по живот“. Можда се чини као контрадикторно, али управо код најквалитетнијих и најпрофесионалнијих новинара, који схватају да се мањинско новинарство не разликује од оног „другог“, већинског, већ да и оно мора да правовремено, објективно и непристрасно информише не само о догађајима, него и да негује критичко новинарство, приметила сам да постоји аутоцензура. Код неких мање, код неких више, и то све у зависности о којој теми се ради, али свакако свако од нас је имао, или има аутоцензуру. Понекад сам се и ја сама са тиме борила. Понекад сам победила аутоцензуру, понекад не. Свакако сам увек подржавала да се пише отворено.
- Како оцењујете економски положај мањинских медија?
У сиромашној Србији су углавном и медији сиромашни, а под медијима разумем она средства информисања која поштују етички кодекс и професионалне новинарске стандарде. Мањински медији су можда још у незавиднијем економском положају, јер по природи и мањинском карактеру не досежу до великог броја читалаца/слушаоца/гледалаца, па нису занимљиви оглашивачима. Иначе, то је баш права штета за оглашиваче, јер мањински медији још увек, и верујем да ће тако остати, у великој мери представлају пристојно медијско окружење, које пружа информације које конзумира цела породица, а породица је вредност. Управо неповољна економска ситуација у овим медијима огледа се и у борби мањинских новинара са застарелом техником, неиновативним и старим бизнис моделима. О ниским платама не треба посебно ни причати.
- Колико економски положај ових медија и начин финансирања утиче на медијске слободе?
Нестабилно финансирање и лоша одрживост медија у великој мери утичу на медијске слободе, јер ако редакције превише енергије и времена троше на проналажење новца, који често условљава “степен” медијске слободе, онда губе вољу и снагу за храбро новинарство. Ову појаву често не разумем, јер ако си новинар, онда мораш увек бити храбар. Али, не осуђујем. Ипак смо сви људи. Новинарску борбу са ветрењачама понекад треба напустити и борити се на другачији начин.
- Како оцењујете медијско законодавство када је реч о раду медија на језицима националних мањина? Треба ли и шта променити?
Када је реч о легислативи о мањинским медијима чији су оснивачи национални савети, при измени и допуни Закона о националним саветима је требало да се дефинише однос ова два субјекта, као и конкретнија права и обавезе и медија и оснивача. Али, како сам већ рекла, пропуштена је прилика.
Када је реч о другим мањинским медијима којима савети нису оснивачи, медијско законодавство је релативно повољно.
- По Вашим сазнањима, конкуришу ли често медији националних мањина на медијским конкурсима?
Наравно да конкуришу, али према мом мишљењу износ средстава намењених за ову област је мали, јер ови медији имају слабији приступ оглашивачима, па су и средства којима располажу недовољна. Питање је квалитета тих пројекта, избора тема и новинарске обраде, истраживања и презентације тема у медијима. Свакако је добро да постоје конкурси намењени само мањинским медијима на свим нивоима, али стварно бих волела да видим, сазнам, или да са својим двојезичним медијем будем део великог медијског европског пројекта, јер је ту решење за унапређење и садржаја, и техничке опреме и слично.
- Колики утицај национални савети имају на избор тема пројеката којима конкуришу медији на језицима мањина?
Релативно велики, јер давањем мишљења или препоруке, која није обавезујућа, врше селекцију. У тим комисијама најчешће седе професионалци, али не увек. Ништа не гарантује њихов новинарски интегритет, исто као и комисијама за медијске конкурсе на локалном нивоу. Добро знамо какви људи ту седе и коме додељују јавни новац.
Препоруке/мишљења/консултације о медијским пројектима медија националних заједница са њиховим матичним националним саветима је мач са две оштрице, када имамо на уму политизацију/партизацију ових институција. С друге стране, поставља се питање ко би други препоручио квалитетне пројекте, ако не институција која би требало да се бави, поред осталог, и унапређивањем медијског система конкретне националне заједнице. Можда новинарске асоцијације или удружења, или…?
- Напустили сте Хлас људу и основали свој медиј, Storyteller. Са којим проблемима и изазовима се суочавате? Можете ли да „живите од новинарства“?
Проблеме немам, само се сусрећем са изазовима. Са изазовом да стекнем нова знања и вештине које су ми потребне за вођење двојезичног онлајн медија који негује више медијских формата, од текста, фотографије, до аудио и видео форме, на крају крајева и е-магазина или е-брошуре, медија који спроводи пројекте који нису стриктно медијски већ вишеслојни, а уједно да обезбедим хонораре за своје сараднике.
Учим како да спојим улогу оснивачице, одговорне уреднице, новинарке, пројектне менаџерке, сниматељке, монтажерке, маркетинг-гуруа нашег медија, са улогом Агенције за консалтинг и менаџемент у медијима. У оквиру Агенције радим радионице за новинаре и неновинаре, онајн курсеве (за сада имам у понуди само један на словачком) и разне друге услуге. Разрађујем консултантске послове скоро сама, али уз велику моралну подршку многих мојих пријатеља, сарадника, стручњака. Трудим се да зарадим за пристојан живот и на нивоу предузетнице и на нивоу одговорне уреднице и новинарке „Storytellera“, тако да је код мене увек журка. Али журке обожавам.
Да ли могу да живим од новинарства? Као сваки просечан грађанин са просечном платом. Али „Storyteller“ је основан тек 9. маја ове године, па не могу да одговорим на ово питање. Поред свега наведеног, свих мојих ставова о медијској сцени и медијским слободама у Србији, искуства које имам и које ћу тек имати, ја сам одласком са сигурног државног посла одлучила да живим. Живим сваки дан, јер сама себи – уз наравно договоре са сарадницима – креирам време, пословну динамику, за грешке у ходу сам сама крива, учим на њима и то је вредност коју желим у свом животу. Пословном и приватном.
- Могу ли медији на језицима мањина да послују по тржишним условима?
Не, али верујем да могу да унапреде и модернизују пословне моделе кроз разне врсте услуга и производа из домена свога рада, организацију догађаја, иновативне моделе продаје медијског садржаја, иновацију у комуникацијским стратегијима, да праве експерименте. Ја експериментишем у „Storyteller“-у, и верујем да ће један од тих хокус-покус покушаја уродити плодом.
- Имају ли медији на језицима мањина публику међу припадницима других мањина?
Сигурно да, али управо у овом сегементу треба више радити у мањинским медијима, јер решење је једноставно: преводити избор вести или текстова барем на српски језик - тиме повећавате своју публику. Али преводити правовремено и редовно, континуитет је у свему важан, посебно у изградњи публике и вишеслојне јавности.
Док сам била у “Хлас људу”, почели смо са преводом, али ишло је траљаво, јер новинари не могу још и преводити своје текстове, нити то треба да раде. За то је требало да буде неко ангажован и плаћен, али у то време нисам наишла, као одговорна уредница, на разумевање менаџмента и некако је то замрло, односно тек спорадично се и тада, и сада објављују текстови на српском. Али, чланове редакције разумем.
„Storytellerа“ сам у старту тако и поставила: као двојезични онлајн медиј који информише на словачком и српском језику. За сада нису увек сви текстови на оба језика, јер ипак смо малобројна редакција у којој су волонтери и хонорарни сарадници. Све медијске пројекте подржане на конкурсима реализујемо и убудуће ће бити двојезични, јер верујем да управо теме којима се „Storyteller“ бави повезују људе, зближавају их, а када садржај имате и на српском језику онда добијате критичну масу која може да мења свет. На боље, наравно.
Текст је настао у оквиру пројекта „Слобода у мањинским медијима“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Фото: Игор Бовдиш
