Борис Варга: Децентрализовати управљање мањинским медијима којима су оснивачи национални савети
Аутор: К. Ковач, 11. новембар 2018. године
Новинар и политиколог Борис Варга који је од септембра 2018. године на функцији директора Новинско издавачке установе „Руске слово“ из Новог Сада, за „Комшијске новости“ говори о медијским слободама у медијима на језицима националних мањина, њиховом економском положају, односима са националним саветима…
- Како бисте оценили медијске слободе у медијима на језицима националних мањина, а како уопште у медијима у Србији? Има ли разлике?
Иако не би требало да буде, ипак мислим да разлике постоје. Пре свега, ретки су независни медији на језицима националних заједница, јер су већином зависни од државних средстава Републике Србије, или од финансијске подршке из сусeдних држава, попут Мађарске. Стога је ту простор за политичке и друге разне утицаје и мешања појединих интересних група много већи него код осталих медија. Изузетак је бројна мађарска заједница, која има модел самоодржања независних медија.
- У којој мери, по Вашем мишљењу, постоје утицаји на уређивачку политику мањинских медија? Ко све утиче на новинаре и уреднике у овим медијима?
Ситуација је различита од медија до медија. Још 2011. копља су се сломила на „Мађар со-у“, када је направљен преседан са веома гласном сменом главног уредника Чабе Пресбургера, веома (ин)директно од стране Националног савета Мађара. Тада је успостављено неписано правило да национални савети националних мањина могу да без икаквих последица прекрајају кадровску и уређивачку политику медија којима су оснивачи.
Међутим, у другим заједницама у Војводини не постоје толико експлицитни примери, али тихи притисци итекако постоје. Рецимо, док сам био одговорни уредник „Руског слова“ (2013-2017) долазили су нам поједини чланови Националног савета Русина са примарном намером да нас „информишу“ о својим активностима и да „помажу“. Све то се кроз неколико месеци завршило беспризорним мешањем и мојим одлучним императивним одговором да се не врши притисак на новинаре и уреднике.
И нису само национални савети у питању када је реч о притисцима. Локалне власти су понекад још манипулативније према мањинским новинарима. Од игнорисања медија и појединих дописника, до отворених захтева да се о појединим темама извештава или не.
Ту су и пословни интереси моћних и утуцајних појединаца који могу да представљају главни разлог новинарске аутоцензуре.
Проблем је очито комплексне природе, јер су често дописници непрофесионални новинари који нису толико самоуверени у области етике, права и слобода извешатавања, па пред притисцима брзо попусте.
- По Вашем мишљењу, али и искуству, има ли цензуре у мањинским медијима?
У појединим. Али мислим да је у мањинским медијима системски укорењена самоцензура.
- Због чега?
Ситуација је слична као у свим медијима у Србији. Пре свега - због егзистенцијалних разлога.
То су медији где су деценијски, у континуитету, на челу били партијски људи: од комунистичких кадрова, преко кадрова Милошевићевог режима, па ни постпетооктобарска власт није имала кочнице кад су у питању мањински медији као партијски плен. Сада ће избори за националне мањине да покажу како ће се владајућа СНС, односно њени савезници у мањинским заједницама, односити према мањинским медијима. Ако се по јутру познаје дан, предизборна кампања не указује на неке позитивне промене, штавише.
На изборима за Национални савет русинске националне мањине увек су веома активно учествовали новинари. То је добро уколико нема сукоба интереса јер се национални савети баве и питањима информисања, али најчешће се у пракси ради о уласку у национални савет новинара из медија коме је то тело и оснивач и онда почињу клијентелистичке конструкције путем којих се утиче на рад медија, кадровску политику, структуру управног одбора. Тај каламбур јесте највећи проблем у раду медија којима је национални савет оснивач.
Друга је ствар да новинари из мањинских заједница имају специфичну аутоцензуру - мањински медији су веома „фамилијарни“. Обично се у тим заједницама, посебно малобројним каква је рецимо Русинска, људи међусобно добро знају, пријатељи су, комшије, рођаци и након страха од губитка посла, одмах је ту и кочница да се не поквари однос са окружењем.
Навешћу вам свој пример: Након трибине у НДНВ-у на којој смо причали о проблемима мањинских медија, једна наша колегиница и новинарка из заједнице видно резигнирана реаговала је: „Како ме није срамота да из заједнице и фирме за коју радим износим детаље који се тичу само нас Русина“, „да је све то боље унутар нас лепо и културно решити, а не износити наше проблеме пред оноликим светом“. Остао сам без текста и био шокиран таквим начином размишљња, али он је прилично присутан.
- Који су најчешћи проблеми са којима се суочавају новинари, када је реч о слободи информисања?
Радио сам за више веома јаких међународних, регионалних и локалних медија. Из тог искуства могу да закључим да су мањински медији у Војводини третирани као мање важни. Непоуздани. Проблем је дубље природе, од Балкана као постконфликтног региона и траумираног острашћеног друштва, до проблема суштине концепта мултикултурализма који је по својој природи сегрегативан.
Мањински медији теже долазе до институција, саговорника. Писати колумну за мањински медиј можда, такође, није толико престижно. Али и мањински медији се често не труде да користе све капацитете демократског друштва, рецимо могућност закона о доступности информацијама, игноришу универзалне могућности истраживачког новинарства. И одмах се ствара простор за конформизам и стереотипе – да се у мањинским медијама не може ништа озбиљно (у)радити.
Важно је нагласити да годинама није постојала награда за извешатвање на језицима националних заједница у Војводини, коју је 2016. коначно увело Независно друштво новинара Војводине. Веома је тешко функционисати када не постоји признање шире заједнице да новинар професионално, савесно, па често из својих виших моралних убеђења ради свој посао, излаже се ризицима, понекад и по цену властите безбедности и маргинализације од стране својих најближих.
- Имају ли национални савети националних мањина данас утицај на рад новинара и да ли и како утичу на уређивачку политику медија?
Индиректно имају и поред повољних норми које су до сада уведене. Веома је позитивно што од пре неколико година национални савети директно не бирају у медијима (којима су оснивачи) главне и одговорне уреднике и директоре, што можемо захвалити процесу интеграције у ЕУ. Ипак, постоји низ других механизама којима они могу да утичу на рад и уређивачку политку.
Оно што је мене забринуло у процесу израде нове Медијске стратегије Србије јесте однос појединих представника националних савета националних мањина према медијима којима су они оснивачи. За време јавне расправе у Београду и пред представницима стручне јавности и министарстава они уопште нису крили веома агресиван став да је сасвим природно да уређивачка политика тих медија треба да буде под контролом националних савета, јер су „грађани на изборима за националне савете њима дали глас“. Такав тоталитарни приступ и неразумевање суштине медија веома је опасан и мислим да би будно око јавности у Србији и из међународних организација управо у том делу требало да прате ситуацију утицаја национаналних савета на медије којима су они оснивачи.
Најагресивнија реакција је била на предлог групе новинара и уредника којој и сам припадам, да би у новој Медијској стратегији требало децентрализовати (по принципу 3+3+3 ) управљање мањинским медијима којима су они оснивачи, тиме што ће национални савети именовати само трећину својих представника у управним одборима, док ће друге две трећине именовати колективи истих медија и шира стручна заједница.
- Како оцењујете економски положај мањинских медија?
Без државе – веома тежак. Самоодрживост је скоро немогућа.
- Колико економски положај ових медија и начин финансирања утиче на медијске слободе?
Веома, али ситуација је ту слична као и у држави. Ограничена је критика и слобода у зависности од финансијера, без обзира да ли је реч о држави или другим оглашивачима.
- Како оцењујете медијско законодавство када је реч о раду медија на језицима националних мањина? Треба ли и шта променити?
Мислим да је највећи проблем са контролом приватизованих локалних медија, да ли се тамо испуњавају обавезе из уговора. Неадекватне су и мере санкција уколико се обавезе не спроводе.
Такође треба усавршити прописе и процедуре којима се на конкурсима у локалним самоуправама додељују средства медијима за програме на језицима националних заједница.
- По Вашим сазнањима конкуришу ли медији националних мањина на медијским конкурсима?
Конкуришу. Већином на конкурсе које расписује држава (градови, Покрајина, Република). А то је простор да преко конкурса држава утиче на рад мањинских медија и средства којима располажу.
Није ми познато да ли се поједини медији на језицима националних заједница дужевремено финансира из неких страних фондова или других средстава на међународном нивоу, а то би свакако могло бити решење.
- Колики утицај национални савети имају на избор тема пројеката којима конкуришу медији на језицима мањина?
Имају, јер могу да ускрате препоруку појединим пројектима који конкуришу код државних институција које расписују конкурсе.
- Могу ли медији на језицима мањина да послују по тржишним условима?
Можда само поједини, код поменутих бројнијих националних заједница. Уколико се укине подршка државним средставима у процесу још једног таласа приватизације (оних којима су оснивачи национални савети) и мањински медији постану привредни субјекти или медији цивилног друштва – они ће једноставно пропасти.
- Имају ли медији на језицима мањина публику међу припадницима других мањина?
Не баш. Можда поједине сродне националне заједнице, рецимо Русини и Словаци. Али и то не иде лако.
Текст је настао у оквиру пројекта „Слобода у мањинским медијима“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Фото: Приватна архива