Виктор Шећеровски: Држава треба да има више осећаја за активности националних мањина
Аутор: Валентин Мик, 20. децембар 2018. године
Македонски информативни издавачки центар постоји 12 година. У овом периоду, како за Комшијске новости истиче директор и главни и одговорни уредник Виктор Шећеровски, изграђивали су политику информисања, политику понашања, као и политику у којој су покушавали да буду лојални грађани Србије, али и да забележе све што има везе са македонском националном заједницом у Србији.
Он каже да по званичним статистичким подацима у Србији живи око 100.000 Македонаца. Незванично, само у Београду живи их више од 100.000, а у читавој Србији око 250.000. Због сличности српског и македонског менталитета, због историјских чињеница које везују Македонце и Србе, додаје, дошло је до природне асимилације ова два народа.
- Као национална мањина у Србији смо поштовани, уосталом, као и све друге националне мањине. Ипак, мислим да то поштовање представља само оквир. Да ли због економских или неких других околности, држава не прати у довољној мери активности припадника националних мањина. Нема довољно разумевања за неке активности, за важне пројекте које се односе на наш развој. Конкретно, Македонски информативни издавачки центар добија новац само за “Мекедонску Виделину”. Ова ревија излази једном месечно и бележи све што је битно за живот Македонаца на овим просторима. Почев од очувања културе и језика, до културних догађаја у местима где постоје наша удружења. Имамо више од 40 активних удружења у скоро свим великим градовима. Средства која добијамо нису довољна да покрију све што је битно и за егзистенцију и за афирмацију једне националне мањине.
- У којој мери економски фактор који спомињете утиче на медијске слободе мањинских заједница у Србији?
- То се неминовно рефлектује и на медијске слободе, јер ако имате часопис који финансира држава, ограничени сте на онолико колико вам је дато, не можете у довољној мери да искажете све проблеме заједнице, па чак и ако ти проблеми немају везе са политиком земље. Водим рачуна о томе да у ревији не буде нешто што ће иритирати оне институције које нам дају средства. А, зашто ја то чиним? Искључиво због тога што знам да ћу имати проблема, чак и за та ограничена средстава које добијамо. То значи да су наша мишљења на известан начин ограничена новцем који добијамо.
- На почетку разговора сте споменули смањење броја припадника македонске заједнице, као последицу асимилације или губитка идентитета. Мислите ли да би држава, поред “Македонске виделине”, требало да помогне и друге листове Вашег центра и на тај начин помогне очувању језика и културе?
- За мене је много битнији часопис за децу “Суница”, за коју не добијамо ни динар, него ревија “Македонска виделина”. Сналазимо се на разне начине правећи пројекте преко којих можемо да добијемо средства.“Суница” не може да изађе два пута годишње, она би морала да изађе бар петнаестодневно или барем једном месечно да би имала жељени ефекат, код деце која уче на македонском језику. Овај часопис је истовремено намењен и деци македонске националности која немају услова да уче на матерњем језику, јер немамо школе у којима се настава одвија у потпуности на македонском језику, већ имамо само одељења у којима известан број деце уче македонски језик. И тај процес је веома проблематичан, није регулисан како треба.
Није чак само реч ни о часопису “Суница”, већ и о листу “Видело” који излази у континуитету пуних 11 година, колико постоји и Издавачки информативни центар. Часопис за културу, книжевност и уметност “Видело” излази квартално. Награђен је и промовисан у скоро свим земљама у окружењу. Неколико пута добијао је међународне награде за изузетно поштовање мултикултуралности, повезивање покиданих нити на овим просторима. Поштујући ту идеју, ја сам као главни о одговорни уредник часописа “Видело” у скоро сваком броју представљао једну националну заједницу. Ипак, држава није имала жељу да финансијки помогне и овај лист који је био проглашен за најбољи часопис те врсте у Европи. Био је и промовисан у свим европским државама, чак и у Русији. Покушавамо, ипак, на сваки начин да одржимо часопис. Реч је првенствено о великој љубави и ентузијазму.
- Какав је однос са Националним саветом, који је оснивач НИУ Македонски информативни издавачки центар?
- Никада нисам осетио отпор нити критике од стране Националног савета македонске националне мањине у Србији. Они су препознали и квалитет и функцију нашег рада, тако да помажу онолико колико могу. Имамо потпуну аутономију рада. Од када сам директор ове куће, никада и нико није постављао питање зашто сам нешто објавио или нисам. Нема ни разлога за тим јер ја поштујем њихову слободу деловања, али исто тако и они знају да се не могу мешати у уређивачку политику “Македонске виделине” и осталих публикација.
- Постоје бројни покушаји да Ваша кућа изађе из националних оквира и да се обрати широј публици?
- Један изузетан пројекат који је уједно и моја највећа туга је омладинска ревија “Алка” која излази на српском, ромском и македонском језику, са тенденцијом да прерасте у заједнички часопис свих националних мањина. Проблем је поново у недостатку новца јер треба да буду плаћени људи који своје текстове објављују или преводе. Немогуће је наћи толико ентузијаста који ће све то радити бесплатно дужи временски период. Било је разговора да овај пројекат помогне Норвешка амбасада, која је намеравала де га дистрибуира у целој Европи. Да ли ће се то и реализовати још се не зна. Уколико би наша држава сматрала сврсисходним, са минималном сумом новца, овај часопис би могао да се објављује и два пута месечно, јер воље и људског капацитета поседујемо.
- Мислите ли да медији на језицима националних мањина могу да послују по тржишним условима?
- Треба најпре да се промени законодавство, јер ми који добијамо буџетски новац немамо право да продајемо наше производе. У буџетска средства чак нису урачунати ни трошкови дистрибуције. Урачунати су само трошкови штампе и минимални лични доходак. Ван тога све морамо да усмеримо на пројектно финансирање, где се опет дешава да нам пројекти буду одбијени из неразумљивих разлога. Закон каже да имамо право на очување језика и културе, али није добро ако држава не запази наше пројекте. Ако нам је закон то омогућио, онда држава треба да води рачуна. Ако ти мени укинеш на пример “Дане Македонске културе” онда си ми укинуо елементарно право да ја ту постојим.
- Каква је ситуација са пројектним суфинансирањем?
- Проблем је у томе што се и пре разматрања пројеката зна сума која ће одређеној националној заједници бити додељена. У том смислу смо ограничени и више од тога не можемо да се развијемо чак и када има услова за то. Не води се рачуна о томе какав је пројекат, колико је он значајан. Они се крећу у оквирима онога што је одлучено, без дубље анализе стварних потреба. Имамо више од 100 књига, а новац који добијамо за њихово издавање су минималне, недовољне чак ни за лектуру и коректуру. Питам се шта ће се десити ако на чело ове куће дође човек који не поседује ентузијазам и осећај за поменуте области?
Текст је настао у оквиру пројекта „Слобода у мањинским медијима“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.