Warning: Illegal string offset 'i_site' in /home/uns/web/komsijskenovosti.rs/public_html/_cms/head.php on line 74

Warning: Illegal string offset 'name' in /home/uns/web/komsijskenovosti.rs/public_html/_cms/head.php on line 153
Јелена Перковић: Претерује се у проценама утицаја на уређивачку политику мањинских медија - Комшијске новости

Јелена Перковић: Претерује се у проценама утицаја на уређивачку политику мањинских медија

Аутор: Валентин Мик, 24. децембар 2018. године

Чланица Новинарске асоцијације Русина, сарадница Центра за регионализам и новинарка Јелена Перковић је новинарску каријеру заменила истраживачким радом o активностима мањинских заједница. Део свог искуства је пренела у интервју за “Комшијске новости” где је отворено говорила о недостацима и изазовима мањинских редакција у Србији.

- Како бисте оценили медијске слободе у медијима на језицима националних мањина, а како уопште у медијима у Србији? Има ли разлике?

- Медијска слобода мора бити одређена у односу на неки вредносни систем и кодекс професије. Јасан систем вредности друштво у Србији нема. Новинарски кодекс се примарно односи на објективно и благовремено извештавање. У другом плану је критика власти. С обзиром на језичке баријере ја могу говорити само о русинским медијима. Медијске слободе у русинским медијима – листу „Руске слово“ су коректне. Има критичких текстова о свакодневним појавама, али о Националном савету и званичној државној политици, нема. Медијске слободе у мањинским медијима су у фокусу само када се јаве инциденти. Добар део медија на већинском језику, па и они најтиражнији и са највећом гледаношћу, ушли су у зону беспризорности, што нема везе са информисањем. Разлика између њих и мањинских медија је у томе што се мањински медији клоне некоректног политичког говора, говора мржње, лажних вести и нису склони примитивизму који преовлађује и у већини штампаних и електронских медија на српском језику.

- Да ли и у којој мери, по Вашем мишљењу, постоје утицаји на уређивачку политику мањинских медија?

- Мислим да се претерује око процена и оцена колико се утиче на уређивачку политику. Највећи део информација у штампаним мањинским медијима су информације у вези са животом мањинске заједнице. Док “покријете” места где вам живе припадници заједнице немате много ни простора, ни кадровских капацитета за нешто амбициозније. У ауторским текстовима - колумнама теме и ставови такође не прелазе границе политичке коректности. То исто важи и за електронске мањинске медије. Сматрам да национални савети немају капацитета који би стратешки и континуирано утицали на уређивачку политику медија којем су оснивачи. То раде у спорадичним, инцидентним случајевима када их текст “докачи”, а то је редак случај. Наравно да је сам избор директора и главног и одговорног уредника прва степеница у одбрани уређивачке политике. Али треба имати на памети да су мањински медији снажан кохезиони фактор конкретне мањинске заједнице и редакција неће водити уређивачку политику која ће га угрозити. То треба да знају истраживачи када се баве оценом уређивачке политике мањинских медија.

- Ако постоји утицај, хајде да будемо поштени, он се пре свега огледа у договорима оснивача и конкретног медија у јачању кохезионих фактора заједнице. Проблем настаје ако се неким текстом отвори непријатно питање везано за функционисање националне заједнице. Притисци најчешће долазе од националног савета, локалних моћника, евентуално људи јаче економске моћи и дискретно од безбедносних структура. Свему овоме се може одупрети особа на челу редакције, са ауторитетом, кредибилитетом и спремношћу да преузме одговорност.

- Како национални савети националних мањина утичу на рад новинара и уређивачку политику медија?

- Не толико колико се прича. Они не утичу на уређивачку политику и на рад новинара на “дневном нивоу”, реагују углавном када је већ нешто “инцидентно” објављено. Иначе, посредно наравно да утичу јер код избора директора и главних уредника мањинских медија кандидати који конкуришу за те функције морају предложити план и програм рада који оцењује Управни одбор, а који предлаже Национални савет.

- По Вашем мишљењу, али и искуству, има ли цензуре у мањинским медијима?

- Нема уредника рубрике или медија који није био пред дилемом - објавити текст или не. Половину текстова које објављују новине на српском језику ја не бих пустила у штампу. О појединим емисијама да не причам. Нејасно је шта је цензура - да ли комплетна забрана текста или његова корекција? Легитимно је и једно и друго. Уредник мора проценити да ли текст више штети него користи јавном интересу. Такав пример су летошњи натписи о „нелегалној градњи“ објекта на Панчићевом врху. Кренуло се у причу и онда „цензура“. Ни речи више о том. Сматрам да су ти натписи више штетили, него били корисни. Mожда је ово јерес, али ја ћу рећи: има ситуација када морате добро одвагати да ли је боље информацију ускратити јавности или не. Такве ситуације нису честе али има их. Наравно да у екстремним ситуацијама одлучује шири тим новинске установе, али уредник сноси последице како год да одлучи. 

- Који су најчешћи проблеми са којима се суочавају новинари, када је реч о слободи информисања?

- Мислим да су највеће препреке доступност релевантних инфоррмација и извора информације, отпор уредника да стане иза текста, страх од непријатности, могућег процесуирања, добијање отказа, страха углавном младих новинара да ће остати без ангажмана. Ако је медиј приватан, власник се боји ускраћивања пословних аранжмана и подршке државе преко финансирања и суфинансирања пројеката.

- Како оцењујете економски положај мањинских медија?

- Мањински штампани медији имају сигурне месечне дотације из покрајинског буџета, Јавни медијски сервис има претплату. Оно што је евидентно је перманентно опадање броја запослених у мањинским медијима, било штампаним било у РТВ-у, било у локалним медијима. Код већине је број упослених у последњој деценији и по смањен за трећину. Једино мањински медији који су приватизовани немају финансијску сигурност, опстају захваљујући пројектном суфинансирању што не омогућава ни континуитет, ни квалитет информисања. Посебна прича је о НИУ “Ново братство”, штампаном медију бугарске заједнице. Његово излажење, уместо републичког буџета, финансира Национални савет Бугара. Сви остали штампани медији на мањинским језицима имају редовне дотације из буџета Војводине на основу достигнутог права. Зашто до сада финансирање „Новог братства“ није преузео републички буџет нејасно је. Зашто то до сада није системски решено будући да је право на овај вид информисања достигнуто право бугарске заједнице у Србији.

- Колико економски положај ових медија и начин финансирања утиче на медијске слободе?

- Код приватизованих медија претпостављам да дословно гласи изрека: “Вежи коња где ти газда каже”. Код медија чији су оснивачи национални савети, а финансијер Влада Војводине, претпостављам да је ситуација мало лабавија и интересантија. Наиме, све установе штампаних мањинских медија имају око три пута већи годишњи буџет од њихових оснивача, што значи и већу економску моћ. Али моћ одлучивања у мањинским штампаним медијима је лимитирана статураним одлукама о “моћи” Управног одбора у чијем саставу је само трећина упослених из Установе. Одбор одлучује о избору и смени челних људи у Установи и наравно суди о евентуалним “искакањима” изван оквира уређивачке политике. Економска моћ у мањинским штампаним медијима јесте добро упориште са кога се може равноправно разговарати са оснивачима и бранити па и проширивати медијске слободе, под условом да је на првом месту интерес професије, а не лична каријера.  

- Како оцењујете медијско законодавство када је реч о раду медија на језицима националних мањина?

- Закон о јавном информисању је 2015. прописао обавезну приватизацију локалних медија. Сматрам да је решење да се суфинасирањем и финасирањем одрже електронски локални медији на мањинским језицима лоше јер пројектно финансирање медија је увек на ивици ножа - не обезбеђује континуитет, па тиме ни квалитет било којег медија. Више пута сам поставила питање шта ће бити са локалним информисањем у приватизованим медијима када изађе петогодишња забрана мењања програмских шема. Хоће ли после 2021. приватни власници масовно укидати програме на мањинским језицима јер они немају тржишни капацитет? Нацрт Медијске стратегије локалне, електронске и штампане мањинске медије гура у оквир цивилног сектора што сматрам лошим решењем. Добро је да се предлаже да се медији којима су оснивачи национални савети не приватизују.

- Треба ли и шта променити у медијском законодавству?

- Мој предлог је или увести измену Закона о јавном информисању или Уредбу Владе да и даље важи забрана мењања програмске шеме приватизованих мањинских медија и после истека пет година или увести стратешко партнерство за приватне локалне и регионалне медије. Наравно, обавезно је да на сва три нивоа власти расписивање конкурса за суфинасирање мањинских медија буде посебна буџетска линија. Посебно би се то морало поштовати на локалном нивоу јер републички буџет и покрајински већ воде рачуна о томе. О томе воде рачуна и Градска управа Суботице и Новог Сада.

- По Вашим сазнањима
, конкуришу ли медији националних мањина на медијским конкурсима?

- Медији националних мањина којима су оснивачи национални савети имају одређена ограничења код конкурисања код државних фондова. Остали медији мањинских заједница (приватног и цивилног сектора) према резултатима истраживања које смо у Центру за регионализам сповели 2018. редовно учествују на државним конкурсима на сва три нивоа власти. 

- Могу ли медији на језицима мањина да послују по тржишним условима?

- Не могу. Они се само могу трудити да проценат властитих прихода у укупном буџету подигну између 20-25%.

- Имају ли медији на језицима мањина публику међу припадницима других мањина?

 - Постоје догађаји који нису интересанти само једној заједници, али нико на плану међусобног размењивања медијских садржаја није ништа урадио. Језичке препреке су одлућујући фактор који ограничава могућност етнички разноврсније публике. 

Фото: Приватна архива

Текст је настао у оквиру пројекта „Слобода у мањинским медијима“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.