„Фолклорно богатство бугарске мањине“ – приче о људима и играма

Извор: far.rs, 17. јун 2020. године

Оно што један народ разликује од других није само језик, писмо, књижевност и званична култура, него и обичаји, ношња, традиционална песма и игра, или традиционална уметност која се преноси с колена на колено и која се назива фолклор.

Код народа, који су били изолованији, односно који су због историјских прилика касније примили глобалне или европске вредности, фоклор је био доминанантан вид уметничког изражавања скоро све до друге половине 20. века. Такав је случај и са Бугарима, а поготово са највећим делом Бугара у садашњим границама Србије, којима је у прилог чувања својих традиционалних уметничких вредности ишла и чињеница да су живели у областима са преоваладјујућим руралним становништвом.

Колико је њихова народна уметност била искрена и чиста и колико су живели са њом, можда најбоље говори пример из Цариброда 1933. године. Тада је царибродски „Соко“ на Љубјанском слету био репрезент Моравске бановине у народним песмама и играма. Група је направљена од локалних играча, певача и свирача, готово право са улице и места где се народ окупљао на весеља и скоро без припреме и без кореографа постигла велики успех на онда највећој смотри спортских и културних достигнућа у Краљевини Југославији.

Пошто је послужила својој сврси, та прва фолкорна група која је под „фирмом“ Моравска бановина“ уствари представила фолколорно умеће Бугара са простора данашње Југосточне Србије је расформирана. Међутим и до дана данашњег, по неко се сети прича о мајсторству које је тада у свирању на дудуку показала Милка (Мица) Гогова Пунина, по професији болничарка или сјајних вилониста Жоржа Гајдарова, који је био часовничар и златар и Младена Ћиде, јединог може се рећи професионалног музичара.

Вероватно на таласу те генарације из Цариброда је потекла Маргарита Иванова Дикова, једна од признатијих кореографкиња Бугарске и сарадница глобалног зачетника савременог фолклорног исказа – светски признатог Филипа Кутева.

Требало је ипак да прође више од десет година, па да се после Другог светског рата поново оформи фолколорна дружина у Цариброду. Овога пута, њој ће управо бити задатак да представи и чува фолколорно богатство Бугара у Србији или како се онда говорило бугарске народности.

Слично је било и у Босилеграду и другим срединама где живе Бугари, али и не само Бугари.

Тако су настала културно-уметничка друштва, која су често и по малим местима и селима интерпретирала и чувала бугарско културно богатсво. Захваљући тим ентузијастима или првим аматерима, сачуване су у изворном облику многе бугарске и шопске игре, које и данас представљају сам врх умећа чак И професионалних ансамбала Србије и Бугарске, управо са којима су на многим местима или фестивалима у свету били запажени и освајали награде.

Наследницима таквог погледа на културну баштину ФАР ће посветити неколико новинарских прича јер они не само да настављају пут својих претходника и по правилу узора, него га и обогаћују новим формама, кореграфијама и стилом, који иако не одступа много од аутентичног, је донекле ипак другачији, савременији и пријемчивији за публику и уметничке укусе широм света.

У Димитровграду је то Културно-уметничко друштво „Цариброд“, које ради при Центру за културу. Његови чланови ће показати аутентичне шопске игре из овог краја, које су не само његов заштитни знак на бројним наступима, него кроз стилизације и модификоване кореграфије и део наступа великих културно-уметничких друштава, па и професиналних анасамбала из Србије.

КУД „Цариброд“ је стожер око кога се сваког пролећа окупљају играчи из комшијских, но и удељенијих градова Србије и Бугарске на манифестацији песме, игре и музике, која се зове Међународни фолклорни фестивал „Нишавски хоровод“ и званично постоји од 2001. године.

Такође ће се дати и краткак историјат КУД-а „Цариброд“, који своје корене има још од пре Другог светског рата, или истих оних играча и свирача са Соколског слета у Љубљани 1933. године.

Биће испричана прича и о незаобилазним „Мајским сусретима“ у Димитровгарду, на којима се приказивало фолклорно богатсво свих националних мањина тадашње Југославије.

ФАР ће се осврнути и на традиционалне народне игре Босилеградског крајишта. Њих ће демонстрирати чланови Културно-уметничког друштва при Центру за културу у Босилеграду и КУД-а који ради у оквиру спортског друштва „Младост“ у истом том граду.

Први ансамбл постоји још од после Другог светског рата, а други је новијег датума, али оба негују музичку и фолклорну традицију Бугара у Пчињском округу.

Из из Босилеградског крајишта већ су прешла националне оквире, па их поред Бугара играју и Срби и други народи.

ФАР ће дати и причу и о два међународна фолклорна фестивала у Босилеграду. Први је „Дечији великденски фестивал“ са 27. годишњом традицијом, а други „Босилеградско крајиште пева и игра“, који постоји 11 година.

Биће обухваћени и медијски садржаји посвећени очувању вишејезичности и мултикултуралности у најмањем месту на територији Града Панчева, у селу Иваново у Банату, са посебним освртом на банатске Бугаре.

Наиме, при Дому културе „Жарко Зрењанин“, који је основан је 1961. године, а свој рад заснива на културно-образовној и сценско-музичкој делатности, успешно ствара КУД банатских Бугара-Палћена „Иваново 1868“. Тај КУД је 2011. године основало удружење банатских Бугара „Иваново – Банат“. Фолклорна група тог удружења је тренутно најактивнија и осваја признања на различитим фестивалима. Најупечатљивија кореографија с којом се представља су „Палћенске сватовске игре“, традиционалне за Бугаре у Банату.

Кроз ове, али и друге игре, биће испричана прича о сложном животу Бугара, Мађара, Немаца и Срба не само у Иванову, него и на простору целог Баната и Војводине.

И на крају вреди подсетити. Игра и песма су савременици говора, ако не и његови претходници. И то важи на целој земаљској кугли и и за сваки народ на њој. С друге стране сваки народ поред других одлика који га чине народом, за основ свог спецификума има фолклор. Зато „Фолклорно богатство бугарске мањине“ има велики значај за очувење игре и песме, као и културног опстанка Бугара на тлу данашње Србије.