Националне мањине у мањинским и традиционалним медијима

Извор: Новосадска новинарска школа, Аутор: Проф. др Дубравка Влаић Недељковић, 25.08.2022. године

Једно од основних људских права је бити информисан и ширити информације о питањима од јавног значаја на матерњем језику. Истовремено и бити субјект који у медијима има прилику да изнесе своје ставове о свему што јавност треба да зна, па било да особа која је директно цитирана припада мејнстрим заједници или рубним културама једног друштва.

Термин „рубне културе” први је употребио хунгаролог др Јанош Бањаи, који је за културу мањинских заједница тврдио да је аутентична, а не тек одсликавање у неком другом простору матичне културе земље порекла. Тачније да је реч о културном коду који има трагове разних утицаја стечених вековима заједничког суживота у другом простору са другим народима. Ово је веома значајна и иновативна перспектива тумачења интеркултуралности и мултикултурализма. Стога је за демократију сваке мултинационалне заједнице битно да и већинско становништво и манјинске скупине буду пођеднако добро информисани једни о другима да би се боље разумели. То је једини начин у свету у којем живимо да се избегну међунационалне тензије, јер ако добро познајемо и разумемо рубне културе са којима се сусрећемо у свакодневици умећемо да препознамо све наносе који утичу на међусобно (не)разумевање. Медији су ту основни канал.

Различита међународна, регионална и домаћа документа дефинишу значај подржавања медија на језицима мањина који упркос могућности да се данас свако на интернету добро информише на свом језику „прелиставајући” утицајне домицилне медије, имју изразит значај у контексту  потреба „рубних култура” за информацијама о сопственој заједници и окружењу. Ту комуникативну потребу не задовољавају медији земље порекла. У Србији су до 31. октобра 2015. када је заврђен и такозвани други круг приватизације медија међу којима су били и они на језицима националних мањина који нису прешли у власништво националних савета 2007, били веома развијени посебно у Војводини. Реч је о углавном вишејезичким радијским станицама које су осниване након 1971. у вишенационалним срединама у Војводини и имале велики значај за развој и подржавање мултикултурализма. Након 2015. вишејезични су нестали из етра, а једнојезични на неком од језика мањина су се ретко задржали. Остали су само програми на језицима мањина који се емитују на јавном сервису Војводине (други програм ТВ) и на радију (други и трећи програм), као и штампани медији које финансирају национални савети па се тако према нијма и односе. Да закључимо од веома доброг стандарда, медији на језицима мањина су постали потпуно маргинални и углавном данас спроводе политику својих националних савета. Шансу да ту празнину испуне онлајн издањима националне мањине углавном нису искористиле, тачније јесу, али веома спорадично.

Друга веома присутна тема, пре свега у јавним сервисима којима је задатак и информисање на језицима мањина, јесу медијатизација националних обичаја рубних култура, такозвани програми типа „танцуј-танцуј”. На жалост многи уредници ових медија, али и оних на језику већине, сматрају да управо то треба да буде доминантан садржај.

Истовремено, истраживања Новосадске новинарске школе су показала да нема конзистентне уређивачке политике нити консензуса чиме би требало да се баве медији на језицима мањина, нити како да о мањинским правима и презентацији мањина у мултикултурном друштву треба континуирано да пишу медији на језику већине. Суштински то је пре питање ко је персонално уредник/уредница медија на језицима мањина, односно медија на језику већине и колико могу да се одупру владајућем обрасцу и притисцима.
Током историје дуге, за неке од медија на језицима мањина, и цео век, забележени су заиста изванредни професионалци (Атила Мартон, Вицко Арпад,  Владимира Дорчова, Борис Варга, Ана Маканова Томанова, Мирослав Гашпар, Нику Чобану, Петру Крду, итд). Неки су опстали у новинарском свету ненаклоњеном медијима на језицима мањина, други су давно из њега изашли из разноразних разлога. Многи су се осим новинарством успешно бавили преводилаштвом, били песници и књижевници познати не само у Србији или Војводини, већ и земљи порекла и шире. Данас ти медији и више него они на већинском језику следе државноцентричну политику и њихови новинари, на жалост, не може се рећи да су следбеници професионалаца чији рад је уписан у историју новинарства на језицима мањина, као и српског новинарства уопште.

Друго питање колико су теме остваривања права националних мањина присутне у медијима на језику већине. Одговор је поразан али прототипичан не само за Србију већ и цео Балкан – веома ретко и то само у случају када је реч о неком сензационалистичком догађају, свађи међу политичким представницима мањине, или некој другој неподопштини посебно када је реч о ромској заједници. Изузетак су награде које новинари који објављују на мањинским језицима добијају за изузетан професионализам, или ново издање чији су аутори, односно ин меморијам онима који су забележени у историји српског новинарства. Питања остваривања права националних мањина, нетрпељивост на националној основи пре свега према Ромима и Албанцима, затим веома актуелно питање исељавања припадника националних мањина које више стотина година живе у Војводини а сад је напуштају, пре свега Мађари и Словаци, о томе како актуелна политика дели националне мањине на оне првог и другог реда, тачније на оне са којима веома радо кооперира (Мађари) и на оне према којима је отворено непријатељски расположена (Албанци), вишеструка дискриминација (на пример према особама које су особе са инвалидитетом, жене и припаднице мањинске заједнице). Критичких и аналитичких текстова о овим темама готово да и нема. Оне нису у фокусу мејнстрим медија нити се налазе, сем о неку годишњицу, међународни дан Рома, или уопште људских права, дан против дискриминације маргинализованих група, па тако и права мањина и томе слично, односно кад је реч о дневнополитичким потребама као о примерима из праксе поводом на пример текућих преговора о статусу Косова у Бриселу. Овакви текстови се могу наћи спородично и најћешће су резултат неког пројекта за који је добијен донаторски новац како би се развијала свест о правима мањина, односно развила потреба новинара и новинарки да о томе пишу. Када се пројекат заврши такви текстови нестану из етра, односно са медијских портала и из штампе. Наравно да то не значи да не треба донаторским новцем подржавати овакве пројекте, на против, требало би им дати приоритет да би се остварио континуитет извештавања о тим темама.

На питање да ли тематски тренинзи новинара и новинарки односно њихових уредника и уредница могу допринети освешћавању о значају ових тема одговор је амбивалентан. Могу, али ограничено, прво зато што такви тренинзи нису довољно изазовни, посебно за уреднике, као и општи став да су то теме као и све друге и шта ту сад треба додатно сазнавати. Наравно да та општа тврдња није тачна. Мањинска питању су веома осетљива и директно утичу на практиковање демократије у сваком друштву, а посебно оним мултикултураним, које имају и такозване старе, аутохтоне, мањине и нове изазване мигрантским процесима. Колико год се активности предузимало да се подстакне медијска активност никад није довољно. Један од начина је и стално мониторовање медија чији је циљ да се конкретним подацима укаже на то колико овакве теме изостају из медијске праксе, затим медијско описмењавање и професионалаца, али и грађанства о мањинским правима како би имали комуникативну потребу да о томе сазнају више, свим наведеним се бави и Новосадска новинарска школа.

проф. др Дубравка Валић Недељковић
Текст је настао у оквиру пројекта „Развијање толеранције кроз медијско извештавање” који је суфинансиран од стране Секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.